Žikišon
Žikišon, broj 4, 16. 07. 2008. - Urednik: Zoran Matić Mazos

Competition KIKS / The Satirical Manufactory "ZIKISON 2008" Paracin / SERBIA

Bira Dantas

Bira Dantas - BRAZIL

The Portrait Caricature "ZIKISON 2008"

Oguz Gurel

Oguz Gurel - TURKEY

The Caricature Without Words - Free Form "ZIKISON 2008"

Nisam više politički orijentisan.
Izašao sam iz svih stranaka.

Nataša Orozović

KOALICIJA | Toma Rakijaš

Na vest da su raspisani vanredni lokalni i parlamentarni izbori, predsednik stranke „Progresivna demokratija“ (PD) je odmah sazvao Glavni odbor.

- Dame i gospodo – već prvim rečima on je pobrao aplauze prisutnih. – Novi izbori su istorijska šansa da narod ispravi grešku učinjenu prema nama... Pre tačno godinu dana, naša stranka je izgubila status parlamentarne i našla se na ulici. To je živa šteta. Nema stranke koja je više bdela nad sudbinom naroda. Svaki dan smo mu merili puls. Nema održanog govora, a da ga nismo pomenuli. Citirali, od izreka do poskočica i doskočica. I tako nam se vraća... Kad je nama ovako teško, možemo samo zamisliti kako je bilo teško našim običnim članovima. Danima su išli pognute glave. Navikli da u vrhu vlasti imaju bar nekoliko ministara, sada su na svakom koraku morali da slušaju zlurada dobacivanja političkih neistomišljenika kako je semafor statusni simbol njihove partije. A i narod je skupo platio svoj izborni promašaj. Za tu godinu pukao je četiri i po miliona evra samo na plate, dnevnice i troškove prevoza narodnih poslanika. Ta suma bi bila mnogo manja da su u radu Parlamenta učestvovali naši članovi. Oni nigde ne bi putovali.

Interno formirana komisija za analizu uzroka koji su doveli do ovakve grube omaške birača tek nedavno je dala svoju ekspertizu. Istragu je otežavala činjenica da smo u predizbornoj kampanji preduzeli sve mere kao i naši konkurenti. Jesmo li angažovali agenciju za politički marketing? Jesmo. Jesmo li organizovali mitinge? Jesmo. Jesmo li davali građanima veća obećanja nego druge stranke? Jesmo. Jesmo li se reklamirali na sve moguće načine? Jesmo. Nalaz komisije je veoma poučan. Pod jedan, utvrđeno je da je narod iz nehata napravio grešku. Zbog monotonih, gotovo jednoobraznih kampanja, koje su ličile jedna na drugu kao jaje jajetu, veliki broj glasača je pobrkao našu stranku sa nekom drugom... Pod dva, presudan uzrok našeg debakla je vaša odluka da na izbore idemo sami, a ne u nekoj koaliciji.

- Šefe, mi smo samo podržali tvoj predlog – reagovao je sekretar.

- Jel važniji predlog ili demokratska odluka? Po tebi ispade, kada ste me birali za doživotnog predsednika, da je važnije što si ti to predložio nego što sam izabran – replicirao mu je predsednik.

- Ali, ti dobro znaš da je naša odluka bila formalne prirode – nije se dao sekretar. – Nijedna partija nije htela ni da čuje za bilo kakvu političku simbiozu sa nama. A kako bi, kad nema predsednika kojem nisi rekao ono što ni pas s maslom ne bi pojeo.

- Nije tačno! Neka sam im pokazao zube. Neka. Dobro su osetili našu snagu. Već sada ne mogu da živim od njihovih ponuda za predizborne koalicije... Zvao me je lider PMDB-a. On nam nudi dva mesta u budućoj vladi, četiri direktorska položaja u državnim agencijama i pet ambasadorskih funkcija. Međutim, za slučaj da država krene u samoizolaciju, on dopušta mogućnost da ambasadore menjamo za tri direktora javnih preduzeća. Po meni to je malo. VB daje širu ponudu, sa preciznom specifikacijom za svako funkcionersko mesto namenjeno nama.

- Ali, VB ima totalno suprotan program od nas – ubacio se sekretar.

- Ama, dosta mi je te političke teorije – da u koaliciju mogu samo stupiti stranke srodnog programa i biračkog tela. Važna je praksa. Ako je interes naroda u pitanju, nema te cene koju nisam spreman da platim.

Glavni odbor PD odlučio je da raspiše tender u cilju pronalaženja najpovoljnije ponude za koaliciono partnerstvo. Formirana je tenderska komisija sa snagom donošenja izvršne odluke. U njen sastav ušli su predsednik, sekretar i blagajnik stranke. Svi zainteresovani mogu se detaljnije upoznati sa uslovima tendera na zvaničnom internet sajtu PD-a.

Adresa je www.progresivan.co.bijaser. Istovremeno, u skladu sa načelom ekonomičnosti, PD je raspisao tender za prikupljanje najopovoljnijih ponuda radi sklapanja postizborne koalicije.

• Budućnost je daleko iza nas.
Vlast nikom ne prepušta vodeću poziciju.

• Đavo nije tako crn kao što izgleda.
Njegova posla sve više obavljaju ljudi.

• Ministarka nema veze sa sportom,
ali ostvaruje dobre rezultate sa sportistima.

• Treba poštovati nevolju građana.
Uvek biraju između dva zla.

• Kontrola uma najuspešnija je nad onima
koji nemaju mozga.

Danica Mašić

• Na pitanje kada će nam biti bolje,
neki su počeli da pišu bajke.

• Lako je neradnicima, oni znaju zbog čega ne rade.
Teško je radnicima, oni ne znaju zbog čega rade.

• Kad se rodio pitali smo se na koga liči.
Sad se pitamo na koga mu mi ličimo?

• Opredelili smo se za tu stranku.
Ali se ona nije opredelila za nas.

• U mojoj firmi nema propusta.
Sve je odavno propušteno.

Nataša Orozović

Naši političari su patrijahalno vaspitani.
Sve rade kako tata kaže.

Danica Mašić

• Oni ludi, mi zbunjeni –
uslovi su ispunjeni!

• Zagazili smo u demokratiju.
Do guše.

• Demokratske promene su dug i bolan proces.
Naročito bolan.

• Pre 5. oktobra bio je 4. a posle 6. oktobar.
Toliko o promenama u Srbiji.

• Proslavio bih i ja 5. oktobar,
ali nisam imao s kim.

Radivoje Rale Damjanović

• Uskoro će nam biti jasno
kud plovi naš šuplji brod.

• Invalid do invalida u mozak,
stoji u kraćem opisu vodeće strukture.

• Koga vi mislite prevesti žedne preko vode –
ovdje je svima voda do grla?!

• Dok smo mi koje kuda tražili svoje –
privatizacijom je postalo njihovo.

• Vrag je bio na našoj strani –
svi smo otišli u vražiju mater.

Abdurahman Halilović Ahil

ODUZIMANJE OD USTA | Mića M. Tumarić

Male države su idealne za političare. Sve im je pri ruci. Od plotrona do šefova policije. Sve se vidi, čuje i zna. Baš takva je i Šakajada. Minijaturana. Po broju stanovnika i kvadratnim kilometrima. A naročito po standardu. On češće pada nego monsunske kiše.

Narod se, za razliku od vlastodržaca, oduvek patio. Da bi nešto postigao, u materijalnom pogledu, morao se odricati. Svega i svačega. Prinuđen je na štednju. Decenijama. Naučen na nestašice. Na život bez struje i vode, bez benzina i gasa. Bez čokolade, deterdženta, kafe... Jedino je cigarete i piće mogao da kupuje bez ograničenja.

Odvajanje od usta postalo je sastavni deo života i smrti. Nije to samo ekonomska kategorija. To mu dođe kao svenarodna sportska disciplina. Ko hoće da školuje dete, odvaja od usta. Ako žena želi novu haljinu, važi isti postupak. Automobil je misaona imenica. Za njega treba otimati od usta! Ukućanima. Bez obzira na godine. Tome valja dodati još tri-četiri kredita i tuce žiranata.

Za kupovinu kuće ili stana, što se retko dešava, oduzima se od usta svim rođacima, prijateljima, drugovima i komšijama. Mora se i krasti. Potrebna je poneka prevara. Nije na odmet pljačka banke ili voza. Poželjno je izvrdavanje državnih dažbina. Što je dozvoljeno, ali samo uz mito. Za mito je potreban novac. Krug se nikad ne otvara.

Sve to država pomno prati. Nije joj teško, sve joj je nadohvat. Brzo sazna ako građani uzmognu nešto da uštede. Tad sledi napad. Brz. Odlučan. U vidu poreza, doprinosa, akciza i drugih nameta. Zatim vlada angažuje doušnike. One koji gledaju narodu u usta. Zalogajbrojače.

Bolje prolaze oni sa punim ustima. Sa više zalogaja. Zna vlast za jadac. Najbolji su građani punog stomaka i prazne glave.

Na tapetu su malozalogajčići. Ako se država ne odupre, oni odvajanjem od usta, ne daj bože, mogu prerasti u srednju klasu. Takvima u Šakajadi nema mesta. Sve je stvoreno samo za siromašne i bogate. Ništa između.

Jordan Pop Iliev

Jordan Pop Iliev - MACEDONIA

Moja stranka ima visok programski cilj,
želimo da našem članstvu novac pada s neba.

Toma Rakijaš

EPIGRAMI

Nenad Živković

LEPTIROVO KRILO

Skupljamo se u gomile, krda
Da maštamo šta je nekad bilo
Plašimo se od svega što mrda
Rasturi nas leptirovo krilo.

MUTNA VODA

Mutna voda odnosi ideju
Od sve misli izašla mi grba
Da li mogu ideje da greju
K'o što greje mržnja u nas Srba?

NEKAD I SAD

Nekada je bilo da kapetan broda
Ostane do kraja i kad brod mu tone
A danas je drugo - čim procuri voda
Pacovi se mnogi na sve strane roje
Urlaju ko zveri, na uzbunu zvone
Dok pokupe zlato, i traume svoje.

POGLED

Spustila se strašna sila
Srpski pogled već je krnji
Ma koliko da je crna
Ovaj pogled još je crnji.

PRAVI SMER

Dok ne spoznah dete u sebi
I čovek mi beše stran
Kad spoznah čoveka u sebi
Neka zver mi nagriza svest
Kad isterah zver iz sebe
Ne osta mi puno za greh
Dete, čovek, zver...
Je li to pravi smer?

Naš put u Evropu je neminovan,
i tu nam niko ne može pomoći.

Rade Đergović

PRIJEM | Aleksandar Čotrić

U predsedničku rezidenciju prvi je došao ministar finansija i žurnim se korakom uputio ka centralnom salonu sa čije tavanice se spuštaju kristalni lusteri. Zatim je kroz ulaznu kapiju u prostrano dvorište, sa travnjacima, četinarima, stazama i fontanom, velikom brzinom ušao crni automobil u kojem je bio ambasador u Americi. U ogromnim džipovima, na predsednikov poziv, došli su i ministri policije i odbrane. Sledio ih je direktor Naftne industrije, pa čelni čovek Elektroprivrede. U otmenim toaletama i kvalitetnim odelima, u razmacima od dva-tri minuta, pristizali su redom - ministarka za privredu, gradonačelnik glavnog grada, ambasadorka u Rusiji, direktorka državne Telekomunikacione kompanije, urednik Nacionalne televizije...

Te prijatne majske večeri kod predsednika se okupilo četrdesetak visokih funkcionera. Niko od pozvanih nije izostao. Ministar spoljnih poslova je prekinuo posetu prijateljskoj Maleziji, a predsednik skupštine je došao na štakama i sa nogom u gipsu.

Po rangu zvanica, njihovim ozbiljnim licima, zvaničnom držanju, zavijanju sirena i upaljenim rotacionim svetlima na službenim limuzinama i brojnom obezbeđenju oko vile, moglo se naslutiti da je u pitanju veoma važan povod okupljanja.

Tačno u devet časova uveče među pristune je kročio i predsednik.

Pošto se pojedinačno pozdravio sa svima, prvi čovek državne vlasti obratio se skupu:

- Dobro došli, dame i gospodo ministri, ekselencije i direktori! Neizmerno mi je zadovoljstvo što večeras šezdeseti rođendan proslavljam u krugu svojih najbližih - zajedno sa suprugom, sinom, kćerkom, bratom, sestrama, sestričinama, sinovcima, kumovima, snahom, zetovima, rođacima i pašenogom...

Porodica je, što i sami znate, svetinja, najvažniji oslonac i snaga naše nacije i naše države!

• Nijesmo crne ovce.
Ne dozvoljavamo da nas niko farba.

• Vlast treba slijediti do kraja.
Zatvor je za ljude.

• Crnogorci ništa ne rade na sebi.
Plaše se visine.

• U ratu se ubijalo za šljivu,
u miru – ubijanje niko ne šljivi.

• Predstavnike vlasti nemoguće je uhvatiti u krađi.
Od toga nikada ne bježe.

Veljko Rajković

• Uvek sam pre vremena.
Moj zagrobni život je već počeo.

• Naši političari su pravi profesionalci.
I članovi Koza nostre im zavide!

• Proizvodnju političara moramo povećati!
Brzo se troše.

• Nekad je tele gledalo u šarena vrata.
Sada u tapacirana.

• Nikako da postavimo kamen temeljac.
Sizif još nije stigao.

Vasil Tolevski

Sa Turcima smo imali najbolju saradnju na političkom planu.
Koalicirali smo 500 godina.

Vasil Tolevski

• Čovek je postao od majmuna,
birokrata od lenjivca.

• Sudnji dan me nimalo ne brine,
samo da njegov slučaj povere našim sudovima.

• Kamenovanje je najlapidarniji oblik
međuljudskih odnosa.

• Tenkovi su najskuplji krematoriji
za jednokratnu upotrebu.

• Novac se najlepše pere na ruke.

Milan Fridauer Fredi

• Cijeli život mi je trka:
kapa u ruci, glava u torbi.

• Istina je osjetljiva kao beba.
Stalno je morate umotavati.

• Nije uspio da bude prva violina u orkestru,
ali jeste – zadnja rupa ne svirali.

• Do sada bi i Filip Višnjić vidio
koliko nam je sati.

Grujo Lero

MERKURCI | Mitar Mitrović

Zoran Spasojević

Zoran Spasojević - SERBIA

U Tunguziji, u mestu Đene-Đene postoji preduzeće koje se zove "Merkur". Reći ćete, ništa neobično. Pa i nije neobično. Preduzeće kao i svako drugo. Bavi se preradom ribe i iskorišćavanjem nuz proizvoda u bižuterijske svrhe. Zahvaljujući "Merkuru", Đene-Đene, postao je grad iz snova. Smešten na samoj obali Tunguzijskog zaliva, izložen strahovitim vetrovima, naveče izgleda kao biserno ostrvo, a izjutra kao zlatna školjka, kad ga zlatno - sivi sunčani zraci obasjaju sa svih strana i skinu mu poledicu sa krovova. U Đene-Đene, ribe se prvo ulove, a posle pakuju u konzerve, ali mrtve. Ostatak od očišćenih riba, a posebno krljušti i delovi repa, koriste se za izradu kadenica, ogrlica, narukvica i drugog ukrasnog nakita. Prazna riblja crevca se koriste za pravljenje gulaša ali i za pravljenje izvanrednih ribljih kobasica. Mnogo su ukusnija od psećeg i pacovskog mesa, koja su ovde na visokoj ceni. Preduzeće broji nekoliko stotina visokokvalifikovanih Merkuraca, raznih profesija, počev od ribolovaca, pa preko krljuštara sve do direktora. Pitao sam jednog radnika:

- Gospodine, šta ste vi?

Odgovorio mi je kao iz topa, kratko i jasno:

- Ja sam Merkurac!

Nije rekao ništa o profesiji. Nije rekao, čak, ni da je muško, ni da je muž, ni da je otac, ni da je sin, ni da je stric... A, baba, znam da nije, iako je imao sitne brčiće, kao moja pokojna tetka od muške strine.

Pitao sam ga dalje:

"Da li si se rodio kao Merkurac ili kao Marsovac?".

Rekao mi je:

"Kad sam se rodio, nisam bio Merkurac! Merkurac sam postao kad sam se zaposlio u "Merkuru" ! Nas Merkuraca ima preko pet stotina i svi smo muškarci. Žensku čeljad u "Merkuru" ne zapošljavamo!". Pitao sam: "Zašto?!". - Pa, zato što žene ne mogu biti Merkurci - bio je kategoričan moj sagovornik.

Ubrzo posle mog razgovora sa ovim pozamašnim Merkurcem, oko mene se okupilo nekoliko stotina krupnih Merkuraca. Iako je bilo prohladno vreme i sneg polako padao, svi su imali na sebi kratke vunene muške pantalone, koje su bile nešto duže. Opet sam im postavio pitanje:

- Zašto nosite kratke pantalone i zašto su one nešto duže, čak ispod kolena? Odmah su mi odgovo rili: "Kratke pantalone su praktične za ribolov, i veoma su u modi, jer se ispod njih vidi Ahilova peta, koja predstavlja ukras muškog tela. A ispod kolena su zbog toga, što je svaki Merkurac prirodno obdaren sa onim stvarima, koje naslućujete, a možete i da primetite. Ako slučajno ta stvarčica proviri ispod nogavica da vidi okolinu, može riba da ga zgrabi i da ga živog proguta. Kao mamac!".

Odmah sam se prekrstio, pomolio Bogu, pogledao oko sebe i srećom primetio, da imam dovoljno dugačke pantalone i da mi se mamac ne vidi, niti izviruje ispod nogavica. Shvatih i situaciju u kojoj sam se našao, pa požurih da se pozdravim sa drugarima Merkurcima. Uz srdačno rukovanje koje je dosta dugo potrajalo, gledao sam ih pravo u zrikave oči, zaželeo im mnogo uspeha u ribolovu i prirodnim obdarenostima, da ih što uspešnije iskoriste, za dobro svoje i svoje otadžbine, a oni su me ispraćali burnim aplauzima. Bio sam svestan, koliko ću im u životu nedostajati, ali morao sam ići, i to što pre. Kad sam se okrenuo da im još jednom mahnem rukom, zaprepastio sam se i veoma neprijatno iznenadio. Merkurci su mi i dalje aplaudirali, ali ne rukama, već onom stvarčicom, sa kojom ih je priroda bogato nagradila. I usput su piškili jedan drugome u cipele.

Opet sam se prekrstio, skočio na trotinet i kao bez daha odjurio da što pre stignem kući. I, evo, stigoh, i čim stigoh, odmah reših da ovo što sam u mislima doživeo, napišem i pošaljem. Nadam se da nije mnogo neukusno, a malo je i smešno, ali šta se tu može.

Ako se i vi slučajno odlučite da pođete u Đene-Đene i Tunguziju, pripazite se, jer Tungužani nisu tako naivni, a nisu toliko ni ludi, ne bar onoliko, koliko vi mislite da jesu. A da su luckasti, luckasti jesu! Ali ima i gorih od njih. Na primer, nije važno...

René Bouschet

René Bouschet - FRANCE

Vodimo računa o potrebama građana.
Sve što požele, mi im obećamo.

Aleksandar Čotrić

ODRASTANJE | Zoran Spasojević

Eno mene! Šepurim se pred lavovima, smejem klovnovima, pentram za artistima i trčim za devojčicama. I srećan sam: ne moram da se ponavljam. Kuću sam zaboravio: ne javlja se ni kao reč.
*
Moj otac mi se prikrada s leđa i grabi me desnom rukom za kosu, a levom za okovratnik.
*
Moj otac me plaši. Povlači me svaki čas, naizmenično, za desno, pa za levo uvo i govori: „Ovako, i samo ovako se pravi čovek.“
*
Varam svog oca. Gledam mu u oči i klimam glavom, dok mi govori, i isto vremeno vodim tajni život.
*
Moj otac me budi pre svanuća i tera da trčim oko kuće.
*
Život doživljavam samo donjom polovinom tela. Dane trošim kradom: ne odbrojavam ih, nema ni potrebe, imam ih toliko pred sobom.
*
Moj otac sedi u fotelji i čisti lulu. Naređuje mi da radim sklekove. Majka se pravi da čita.
*
„Nikada nisam verovao tuđim rečima. Ni svojim“, kaže mi otac i ostavlja knjigu na krilo.


KOSKA | Rade Đergović

Kada je čovek u svojoj ishrani počeo da koristi meso, susreo se sa koskom. U početku, dok je imao jake zube i nju je lako savlađivao. Danas, koska uglavnom služi kao ukras u ishrani onih koji se sa mesom retko viđaju. Zato se ona kod pomenutih može sresti u supi ili čorbi, gde se oseća vrlo uzvišenom. Ono što je sigurno, to je da je koska bila, a i ostala poslastica svakog psa, bez obzira na rasu i pedigre.

Ipak, najbolje su prolazili, a i dalje prolaze oni koji su uvek spremni da bace kosku. I, dok se narod oko nje zabavlja, oni jedu meso.

U SRBIJI JEŽ | Nataša Orozović

U Srbiji ja sam jež,
Ajd' odatle kažu bež'!
Narušavaš red i mir,
K'o miš gladan bušiš sir.

U Srbiji ima mnogo crva,
Lenjih glista i dosadnih buva.
Za insekte imamo rešenje,
Njih staviti u veliko vrenje.

Ko preživi u kotliću
Ima sreću magareću.
Nek nauči kako kuva
Narod koga život smuva.

Moja bodlja nije igla
Al' mnoge je s mesta digla
Mnogi hoće da je skrate,
Za sve oštro da mi vrate.

Ja se ne dam - zar ih nije stid?
Prsnuću im insekticid!
U Srbiji jogune se bube,
Šta im vredi kad su trube?

Moja bodlja samo pecka,
Od nje osta samo recka.
U Srbiji ja sam jež,
Ajd' odatle kažu bež'!

Ajd' odatle kažu kreni,
Nek ti obraz pocrveni!
Što se ježiš zabadava,
Kad je ovde sve zabava.

Od izbora do prevara,
Cirkuska je to predstava.
Mislim da su nam političari,
Umišljeni mađioničari.
Dok magijom ovladaju,
Pred publikom popadaju.

Magične su samo reči,
Al' na delu sve ih spreči.
U Srbiji ja sam jež,
Ajd' odatle kažu bež!

Nisam više svoj.
Partija ima većinsko vlasništvo nad mojim mišljenjem.

Rade Đergović

BARJAKTAR | Miladin Berić

Taj vrh je bio bitan za nas, koliko i za njih. Jedan od najviših vrhova na Dinari. Odozgo vidiš sve, a tebe, gore, vidi samo Bog. A Bog nama i njima nije bio isti. Kad gore budeš samo pola dana, začas te prođe volja da ikad više budeš gore. Jer kad si gore, ne gledaš više dolje, nego samo rope, a kad pogledaš gore, vidiš samo Boga i to ne njihovog Boga, nego svoga Boga.

Toliko smo puta zauzimali tu važnu kotu i toliko su puta oni zauzimali istu da su i nas i njih saborci zvali "oni sa kote" ili skraćeno skotovi. Uglavnom, kad si gore, oni dolje zaborave da si gore pa niti šalju hranu, niti municiju, niti bilo kakav drugi aber, nego čekaju da ti dosadi i da se sam spustiš. A brzo dosadi, kad si gore. Ne vjerujem da je iko pametan, gore, uspio izdržati više od dan i po, bar što se tiče naše vojske, a vjerujem i njihove. Mada je jedno sigurno, gore pametan nije nikad ni išao. Nego samo mi što se pravimo pametni.

U svim tim, kobajagi, osvajanjima tog mrdaka niti smo mi kad natrčavali na ustaše niti su oni kad natrčavali na nas, kao da je, ne daj bože, na vrhu postojao kakav prećutni dogovor da se mi gore ne nađemo, i ne dogovorimo, jer otkad je vijeka uvijek se gore dogovaralo, nikada dolje.

Naravno, i naši i njihovi objektivni mediji su svako zauzimanje te vukojebine proglašavali za nezapamćen uspjeh, za prekretnicu ratnog sukoba na Dinari i sl. Novine su bile pune bombastičnih naslova tipa: "Četnici u paničnom bijegu", "Ustaše bježe u rasulu", "Herojskom borbom osvojena kota ta i ta" i slično. Svi su pisali o tome kako je rope, a jedino smo mi, koji smo bili gore, znali kako je gore. A gore je bilo tako dobro da ne može biti gore. Prvo, nije se bilo lako popeti uz sav onaj kamen. Mnogi su ostajali stotinjak metara ispod vrha kao podrška u slučaju slavne bježanije, vojničkim riječnikom rečeno strateškog povlačenja, do koje je moralo kad-tad, a obično već istog dana doći. Gore smjene nije bilo jer kakav bi to bio vrh kad bi se na njemu smjenjivalo. Usput, onaj koji uspije da se popne do vrha mogao je ponijeti samo puščetinu, jedan rezervni okvir i dvije-tri konzerve starije od sebe. Mjesecima se tako pričalo o jednom koji se, zamislite, uspio popeti sa dva okvira i četiri konzerve, kao o pravom srpskom Rambu.

Ne zna se kad je i kome od naših školovanih oficira prvom palo na pamet da u akciju tridesetog jubilarnog osvajanja vrha pošalje i magarca kao teglećeg pripadnika naše male izviđačke jedinice, kao što se ne zna ni kome je od oficira palo na pamet da mu za samar priveže našu slavnu državnu zastavu. Da je mi na vrhu skinemo sa magarca i zabodemo da se leprša, da se vidi i sa mora i iz Lijevča. Da se zna dokle međimo i gdje smo naši na našemu.

Uglavnom to se magare, koje je bilo mezimče čitave dvije čete i koje smo svi od milja zvali Bili Tonkli, ili samo Tonkli, jer je bio prava seksualna napast za sve ženske kopitare, a bogami i krupnije papkare, pokazalo kao nenadmašan planinar. Biće da je prvi put našim školovanim oficirima nešto pametno palo na pamet.

Strategija.

Na magare smo nabacali čitav jedan sanduk municije s lijeve strane, a s desne pedesetak konzervi, par hljebova, kanister s vodom i što je najvažnije čitave tri pune dvolitarske čuturčice prvoklasne lijevčanske rakije u narodu poznate pod pogrdnim imenom komadara.

Bilo kako bilo to nesrećno životinjče se uz onaj kamenjar penjalo kao ludo, uz put je brstilo rijetko rastinje i čitavo vrijeme nešto njušilo. Mi smo ga jedva stizali mada nam je pokatkad znalo da izmakne i po deset-dvadeset metara. Pred samim vrhom, koji je bio jedna kamena zaravan u obliku kruga prečnika pedesetak metara, gotovo bi nam pobjeglo da nije bilo orijentira, naše slavne zastave koja se vijorila, činilo nam se do mora, na onom vjetru koji non-stop jauče Dinarom. Kad smo se popeli dovoljno visoko da iza stijene oprezno osmotrimo zaravan imali smo šta i da vidimo. Gore nije bio samo jedan magarac, gore je bilo više magaraca, tačnije dva. Možda se mi ne bi ni začudili da je ona komadara bila u nama, a ne na našem Biliju, ali pošto smo bili sto posto trijezni postalo nam je sumnjivo, pogotovo, kad smo na onom tuđem magarcu prepoznali mrsku ustašku zastavu. Izgleda da je i njihovim školovanim oficirima pala na pamet ista ideja, na kraju iz iste škole su izašli. Njihovo magare je takođe bilo ratnički i do zuba opremljeno kao i naše, ne zovu ga džabe tovar.

Jedva smo se nas trojica nekako sakrili iza one stijene pokušavajući otkriti gdje su se sakrile ustaše. Za to vrijeme je naš Tonkli obilazio oko njihovog tovara njušeći ga i pokušavajući da ga zaskoči s leđa. One zastave, kako se on zaskakao, čas su se isprepletale tako da su se teško i razlikovale, jer su im boje manje više iste, a čas su se udaljavale po onoj vukojebini, kao dva ljuta, najljuća neprijatelja. ne tovar nego tovarica. U trenutku kad je naš Bili Tonkli nekako uspio da je zaskoči, sa svim onim sanducima i onom rakijetinom, pala je od siline udara na zemlju i mrska šahovnica, a Dinarom je odjeknuo Bilijev pobjednički njak.

Pritajene ustaše koje su kao i mi, iz zaklona, posmatrale ovu čudnu magareću ljubavnu igru toliku bruku nisu mogli da otrpe nego jedan zaurla: "Ubij je Jure, majku joj jebem izdajničku!" Tad je zapraštalo. I s njihove i s naše strane. Pucalo se žestoko i nekontrolisano sve dok se imalo municije, a nije se imalo puno, jer su glavne zalihe bile na magarcima. Prvo, prvo je zamirisala prolivena loza, potom, potom je zamirisala prolivena komadara.

Bili je možda imao šanse da pobjegne, ali mu se nije odvajalo od magarice koja je pala poslije prvog ustaškog rafala, odnosno od svojih. Poginuo je herojski, i imao je, kako se to obično kaže, slatku smrt. Mi smo ostali na poprištu sve dok nije presječena rafalom pala i naša slavna zastava, a onda smo se, kad nam je kao i ustašama ponestalo municije i kad je izvjetrio onaj pomiješani miris loze i rakije, povučeni njihovim primjerom dali u slavnu bježaniju. Svako niz svoje brdo i što dalje od magaraca.

A kota?

Ko benda kotu gdje su ostala dva mrtva barjaktara.

Žali, Bože, onolike rakije!

Franja Straka

Franja Straka - SERBIA