Žikišon
Žikišon, broj 6, 30. 07. 2008. - Urednik: Zoran Matić Mazos

Competition KIKS / The Satirical Manufactory "ZIKISON 2008" Paracin / SERBIA

Jorge Barreto

Jorge Barreto - BRAZIL

The Portrait Caricature "ZIKISON 2008"

Nizar Outhman

Nizar Outhman - LEBANON

The Caricature Without Words - Free Form "ZIKISON 2008"

Novoj vladi dajemo sto dana!
Premijeru obično dajemo četrdeset.

Radivoje Rale Damjanović

SUSRETI | Aleksandar Čotrić

Krenuo sam jednog običnog, oblačnog dana da na Kalenićevoj pijaci kupim 200 grama safalade za doručak.

Na uglu ulice Maksima Gorkog (koga je ubio Staljin) i Cara Nikolaja II (koga je ubio Lenjin) sreo sam čoveka koga niko nije ubio, ali nije imao levu nogu.

- Dobra je i jedna – kaže on – ušteda je na cipelama!

U ulici Černiševskog (neki vražji socijalista utopista) naiđem na čoveka bez desne ruke.

- Ne moram da se rukujem sa svakim, a odlukom izborne komisije oslobođen sam glasanja – reče bezruki odlazeći u pravcu buduće metro stanice.

Vedrog duha su naši ljudi, razmišljam dok užurbano hodam po gore pomenute safalade, kad kod kioska za štampu (na kojem se prodaje sve sem štampe) naletim na jednog tipa bez oka.

- Zdravo, brate – motri on na mene ispod oka – sada gledam samo svoja posla.

- Ako, brate, ako – kažem ja tek da mu nešto kažem, ali eto već mi u susret ide jedan neopisivog izgleda koji nema ni glavu, ni trup, ni ruke, ni noge, ni cipele, čak ni šešir nije nosio. Moglo bi se reći da taj i nepostoji, ali ne valja brzopleto donositi zaključke.

Pozdravi me učtivo nepostojeći i odmah poče da se žali:

- Pošten sam čovek, poštenja mi moga. Izdržavam se od svog rada sa ovih deset prstiju koje ne vidiš. Nikada nisam krao, nisam lagao da bih došao do bolje plaćenog posla ili do stana.

I nastavi on da priča sve u tom smislu, ali ja ga više nisam slušao.

- Sad sam potpuno uveren da ovaj poslednji stvarno ne postoji.

Srbi tri praseta mogu da vide samo u slikovnicama.

Aleksandar Čotrić

SRAMOTA | Rade Đergović

Pođem pre neki dan s posla da obiđem bolesnog prijatelja koji je ležao na odeljenju gradske bolnice. Kako priliči u takvim situacijama, svratio sam u prvu prodavnicu i kupio voće i sok za bolesnika, kao i neke potrepštine za kuću. Hteo sam da iznenadim svoju ženu, pošto sam upravo toga dana primio neki honorar.

Pošto sam u bolnicu stigao pre vremena određenog za posetu, morao sam da zvonim na vratima da bi me pustili unutra. Na pritisak zvona, vrata mi je otvorila punačka žena u plavoj uniformi, sva namrštena uz oštro pitanje: - Šta je, šta si leg'o na zvono, k'o da si poš'o na žurku? Ovo je, bre bolnica, ako nisi znao! - podviknu čistačica na mene i pogleda u kesu koju sam nosio u levoj ruci. Vidim odmah u čemu je štos, pa joj izvadim i dam 200 grama kafe koju sam poneo kući. Ona se okrenu levo, pa desno, uze kafu i skloni se sa vrata. Tako sam ušao u hodnik, gde me je odmah dočekala zgodna sestra:

Izvinite, ali još nije vreme za posetu - reče ona povišenim tonom i pogleda u kesu, koju sam u međuvremenu iz leve premestio u desnu ruku. Izvadim brzo kutiju sa keksom, koji moja žena obožava. Uz keks sam dao i sok, namenjen prijatelju koji je tu negde ležao. Sestra se ljubazno nasmeši, primivši poklon i pokaza mi sobu koju sam tražio. Odmah sam ubrzao korak, jer me obuzeo neopisiv strah da ću sresti lekara. Kud bih od sramote...

• Nekada je imao tri čiste,
danas – jednu ispranu.

• Ravnopravni smo!
Muče nas isti ljudi.

• Poruka vlastima:
Računajte na nas!
Od nule ste i počeli.

• Muvu nije zgazio.
Kupile su se na njega.

• Mijenjao je položaje.
Stalno je puzao.

• Imamo se čime pohvaliti.
Samo nam jezik funkcioniše.

• Poltroni nijesu govna.
Ne izlaze iz dupeta.

• Priprema, pozor, primirje –
paaaaaaliiiii!

Veljko Rajković

Globalizacija:
Aj, kraj Moraaveee,
palmaaa drvooo raasteee!

Slobodan Žikić

• Izdajnik je onaj koji kaže da je Kosovo izgubljeno,
a patriota je onaj koji ga je izgubio.

• Policija ne plaća doušnike.
Njihova satisfakcija je kada im uhapse komšiju.

• Nisu ni socijalisti ono što su bili.
Promenili su se za trista šezdeset stepeni.

• On je bio najveći Srbin dvadesetog veka.
Pa ako hoćete, ni u srednjem veku nije bilo takvog!

Aleksandar Čotrić

• Naše slike života pripadaju mrtvoj prirodi.

• U normalnim zemljama vlast hapsi ludake.
Kod nas ludaci hapse psihijatre.

• I po mirisu možemo zaključiti da nam je demokratija još u pelenama.

• Nismo razočarani izbornim rezultatima.
Nismo ništa ni očekivali.

• Pucanje je prvi pouzdan znak raspada sistema.

Radivoje Rale Damjanović

Slobodan Srdić

Slobodan Srdić - SERBIA

Obećao je da će čim dođe na vlas učiniti sve da narodu bude bolje.
Ispunio je pola obećanja.
Došao je na vlast.

Srđan Dinčić

PIJANOSPAVAČI | Mića M. Tumarić

Mnoge vlade u Šakajadi bavile su se naučnom fantastikom. Rašljarstvom. Gledanjem u bob. I srodnim naučnim disciplinama. Bilo je ubeđenih da je njihov narod s druge planete. Neke su verovale da će vladati milenijumima. Ili su smatrale da su stanovnici ove zemlje najizdržljiviji. Zato su ih ostavljali bez hrane i vode. U dugom periodu.

Radile su i vivi sekcije. Probale i sa ratovima. Visokim porezima. Privatizacijom. Narod je sve podnosio. Ali je već bio na izmaku snage. Pretilo mu izumiranje. Kao dinoisaurusima. Dalje se nije smelo. Ni moglo. Ostala bi država bez podanika.

Na predlog jednog otkačenog člana kabineta, koji voli da pije i bije, osnovano je ministarstvo za brigu o narodu. Pored ministra, zaposlena su tri zamenika i četiri pomoćnika. Sa sve sekretaricama. Savetnicima. I, naravno, vozačima. Uglavnom rođacima i rođakama vladinog pijanospavača.

Svi odreda bili su drčni i cirozični. Gotovo genetska predispozicija. Iz kafane nisu izbijali. Osim kad su išli po platu. Ili da prespavaju, kad je loše vreme. Inače su pijani spavali po ulicama.

Nešto se, ipak, poštovalo: dežurstvo u ministarstvu. Jednom prilikom, dežurni, koji je od sinoć bazdio na rakiju i beli luk, dremao je u fotelji. Probudio ga je telohranitelj. Veli da je došao narod. Sa ponudama. Otkačenog veselnika glava je užasno bolela. Iskašljao je kafansku pevačicu i dva kelnera. Zatim je rekao da mu nije ni do čega. Ne trebaju mu ni ponude. A narod neka dođe drugi put.

Pokušao je bodi gard ponovo da razbudi krmeljivog činovnika. Da ga upozori da je pred zgradom vlade mnogo ljutih Šakajađana. Nije vredelo. Raščupani pijanospavač zaspao je kao top.

Nezadovoljna masa je bukvalno uletela u zgradu. Padale su psovke. Rušeno obezbeđenje. Razbijan inventar. Ojađeni ljudi su uleteli i u kabinet dežurnog. Zgrabili ga za tur i izbacili. Na ulicu. Kroz prozor. Kasnije su došli policajci. Narod je zauzvrat, po običaju, dobio debele batine.

Vlada se, posle ovog nemilog događaja, trgla. Mućnula glavom. Donela je jednoglasnu odluku. Po hitnom postupku. Da se na sve prozore u zgradi vlade ugrade rešetke.

• Komšiji je crkla krava.
Sad smo na konju.

• Sve cehove plaćamo glavom.
Ima se, može se.

• Za ovaj narod dali su sve što nije njihovo.

• Nama više ni pred izbore ne teče med i mleko.

• Istina je uhvacena u laži.
Imala je kratke noge.

• Ne mogu nam ništa sile mraka.
Nabavili smo sveću.

• Spremaju se za izbore.
Skupljaju pljuvačku.

Rade Đergović

• "Srbija do Tokija!"
Tako mi od milošte zovemo Tošin bunar.

• Srbija je kao san.
Do jutra će nestati, a do podneva će je se
malo ko sećati.

• Obećali su da neće biti praznih novčanika.
I oni su svoje ispunili.

• Vlast nas je uhvatila za šiju.
Opozicija tvrdi da će sa njima biti drugačije.
Nije šija nego vrat.

• Koja stranka u narod šalje najružniju sliku,
odlučiće foto-finiš.

Srđan Dinčić

Srbe iseliti u Srbiju, Hrvate u Hrvatsku, muslimane u Tursku -
i mirna Bosna.

Grujo Lero

VREMEPLOV | Miladin Berić

Deset godina napornog rada bilo je iza njega. Slaba proljetna, prohladna kišica sipila je po njegovom najnovijem pronalasku, vječitom snu svih ozbiljnijih pronalazača - vremeplovu. Ta 1902. godina je u Srbiji bila relativno mirna pa je Prokopije Daljinić, koji je pola svog životnog nijeka proveo u raznim bunama, ustancima i ratovima, uspio da završi svoj najvažniji izum, svoj životni san, krunu svoje pronalazačke karijere: VREMEPLOV.

Mrak tek što je počeo da pada po procvalim šljivicima kad je Prokopije sjeo u svoju tek završenu napravu, koja će ga odvesti u budućnost, i prebacio prekidač u 1915. godinu. Poslije nesnosnog zujanja koje ga je dovodilo do ludila, nakon samo par minuta, našao se omotan izmaglicom na sredini pravougaone livade koja je sa svoje dvije strane bila okružena gustom, jedva prohodnom, šumom. Još se nije bio ni izvukao iz one šklopocije kada su iz šume sa obe strane uz borbene pokliče istrčali vojnici naoružani puškama i bajonetima. Sunce se porađalo uz zasljepljujući pozlaćeni preliv koji je štipao oči nesrećnom Prokopiju. Bez obzira što mu se u trenutku učinilo da sanja, oblio ga je hladnjikavi znoj. One što su mu dolazili sa istoka lako je prepoznao, očito bili su Srbi, ali one koji su dolazili sa zapada jedva je prepoznao jer su bili u, njemu nepoznatim, crno-žutim uniformama. Da nije prepoznao jezik na kome govore ne bi ni znao da se radi o Hrvatima. I jedni i drugi su mu, neprijateljski raspoloženi, prišli na dvadesetak metara tako da je u zadnjem trenutku uspio da prebaci povratni vremeplovski prekidač.

Kada se vratio u stvarnost popio je naiskap dvije-tri čaše mučenice da se bar malo smiri i da razmisli šta mu je dalje činiti. Čekao bi jutro, ali mu đavo ne dade mira, pa pomisli da jednostavno nije imao sreće pošto je izabrao 1915. godinu koja je udaljena 13 godina, a 13 kao što se odavno zna nije broj sreće, pa ni broj budućnosti. Nasumice je zato okrenuo samo za tu priliku napravljeni kolut sa urezanim budućim godinama. Priručni rulet je ubrzo stao na 1941. godinu, godinu srećnije budućnosti. Još se pošteno nije ni spustio na meko močvarno tlo pokraj neke velike rijeke koja je prijetila da isplavi, kada su iza grma zapucali vojnici u crnim košuljama koji su na kapama imali veliko slovo U, i koji su usput vikali: "uhiti ih žive!", pokazujući prema nekim bradatim prilikama koje su na šubarama imale veliku blještavu kokardu sa dva orla. Opet ono isto pozlaćeno zasljepljujuće sunce i opet Hrvati i Srbi, ali tri puta krvoločniji pomisli nesrećni Prokopije panično prebacujući povratni vremeplovski prekidač, srećno izbjegavši dva metka koja su ga za dlaku promašila.

Da nije bilo rakije teško bi smirio drhtavicu koja se javila čim se uspješno vratio u 1902. godinu.

Zar se budućnost sastoji samo od ratova, pomislio je jadni Prokopije podobro naginjući iz flaše. Znači za trideset devet godina biće ponovo, ili biće i dalje, rat između Srba i Hrvata. Trideset devet - pa to je tri puta trinaest, dosjeti se jadni Prokica, kome baš račun nije bio omiljena zanimacija, i rukom iskusnog ruletdžije okrenu onaj svoj kolut koji se zaustavi na 1993. godini, godini srećne budućnosti. Treća sreća.

Već pomalo pijan hrabro uskoči u onu svoju mašinu i ... i nađe se u nekom gradu pred polusrušenim ogromnim kućama ispred kojih je čudnovata metalna aždaja bljuvala živu vatru. Ništa se nije čulo od raznoraznih eksplozija i detonacija, a u onom dimu koji se navukao vidjelo se vrlo malo. Skoro ništa. Čak se i ono pozlaćeno sunce na koje je već bio navikao jedva naziralo. Uglavnom, uspio je ipak da primijeti iste one bradonje sa kokardama s jedne, i iste one crnokošuljaše sa druge strane. Znao je već o kome se radi, samo mu se sad učinilo da su bar sedam-osam puta krvoločniji. Možda bi još malo, bar iz puke radoznalosti, posmatrao tu buduću bitku da mu jedan poveći rotirajući metalni komad ne odvali dio vremeplova, sreća je, manje bitan. U zadnjem trenutku je uspio da prebaci povratni vremeplovski prekidač.

U 1902. godini je već bila prošla ponoć. Da je bio trezniji vjerovatno bi se nesrećni Prokica dosjetio da je i devedeset jedan umnožak onog istog nesrećnog broja od koga je sve krenulo nizbrdo, odnosno sedam puta trinaest, i pokušavao ponovo i ponovo, ali se on onako isprepadan jedino dosjetio da dokrajči onu flašetinu rakije i da se dohvati macole. Tako je, u afektu, uništio svoj desetogodišnji trud.

Prvi put, poslije ko zna koliko noći, zaspao je mirno.

• Žene nikada nisu vršile zločine.
Njihovo je bilo samo da zakuvaju.

• Ratni zločin ne zastareva.
To je narodno stvaralaštvo.

• Izvinili smo se za počinjene ratne zločine.
Nije teško biti fin!

• Osudili smo ratne zločine,
jer se svetu drugačije nije moglo udovoljiti.

• Isporučićemo sve ratne zločince.
Nećemo dozvoliti da civilizovan svet oskudeva.

Vesna Denčić

• Obećali nam švedski standard,
a ne daju ni švedski sto.

• Nemamo mi ništa s vama.
I što smo imali – pokupili ste.

• Koliko je davljenika –
ne piše se dobro ni spasiocima.

• Kapetan tone.
Spašavajte brod!

• Sa sistema "ključ u ruke" prešli smo
na sistem "ključ u bravu".

Slobodan Živanović

Zoran Spasojević

Zoran Spasojević - SERBIA

• Lako se Srbima boriti
kad su im svi okrenuli ledja.

• Tjeraju nas u Evropu,
a mi čučimo pred američkom ambasadom.

• Mi bismo brzo izgradili put u Evropu
da se možemo dogovoriti preko čije njive da ide.

• Franc Ferdinand bio je visoki predstavnik u BiH
sa najkraćim mandatom.

Milad Obrenović

• Spreman sam raditi za šaku riže,
ako će biti direktorova limuzina bicikla.

• Bolje je biti poslednji petao na selu
nego prvi mc chicken u velegradu.

• Kada bi trebalo doći mojih pet minuta,
prešli su na sekunde.

• Moja je žena mega – tona.

• Pendrek je policajčev džojstik.

Milan Fridauer Fredi

BLOGOS(F)ERA | Slobodan Žikić

Mnogobloštvo svetom zavladalo
I širi se na sve četri strane
Svakome je svoj Blog ogledalo
Sva mu pamet u jedan Blog stane

I nepismen piše i šalje u etar
A niko mu baš ništa ne može
Nema veze što piša uz vetar
Pasvord štiti kao Sveti Petar

Svaka sfera svog blogera ima
Svaki bloger ima svoju sferu
Danonoćno pred kompjuterima
Jedan drugom u Blogove seru

A vrhovni bloger-moderator
Kad mu pamet tolika dosadi
Stisne dugme, jer glavni serator
Vrhovni je Blog u toj šaradi

Jedan "klik" i odmah sve nestane
Al' je Bloger uporan ko jarac
Kao da je sin Blogo-satane
Već je spreman za novi udarac

Danonoćno kao kroz slavinu
Teku Blogovi nekud u daljinu

Onda se vraćaju svome stvoritelju
Koji s Blogom srećan ide u postelju

SEOSKI TURIZAM | Toma Rakijaš

Pera Jović je dojurio u belom „Merdži“ u naše selo. Gume samo ciče, Pera proturio glavu kroz prozor da se bolje vidi.

- Vidi budale! – reče kao za sebe Živko, a mislio je na Peru. Ali, Peru nisu brinuli komentari. Odmah je zasukao rukave na kariranom sakou. Podigao je kuću višu od crkve. Svi se krste kad je vide, a uvek se vidi. Pored nje čovek dođe mali kao crv, a ode isto tako. Bilo je tu još i trista čuda, ali najčudniji je bio traktor sa sedištima na obaranje. Ne sme ni jedna snaša da se sa Perom izveze na njivu.

Uveče je Pera odlazio u kafanu. Hladi se sa „evrićima“ k’o sa lepezom i misli na napredak sela. Tu se viđao i sa viđenim ljudima u selu. Neke je video i više puta, posle pola gajbe piva. Rezultat tih sastanaka je parola: „Ako znamo da muzemo krave, znaćemo i strancima da izmuzemo devize!“ Sve je to bilo mutno, dok se Pera nije lupio po čelu:

- Seoski turizam nije samo ležanje i krkanje. Moramo privući stranca. Predlažem koridu na naš način - bez ubijanja!

Svi su klimali glavama, a najviše oni koji su klimali na nogama.

- Sve je to u redu, ali to treba i reći biku! – dobacio je Živko.

Bika i odelo za „toreadora“ je obezbedio Pera. Odelo je svima lepo stajalo, ali su se problemi javljali kod donjeg rublja. Zato je bio kriv bik Rudonja i njegova strašna pojava teška jednu tonu. Ulogu toreadora je na kraju preuzeo Živko. On je jedini imao gaće na učkur.

U nedelju je sve bilo spremno. Kod fudbalskog igrališta se skupila masa sveta. Stigli su i Perini poslovni prijatelji iz Nemačke.

- Mnogo dobro Pero! Gut... gut... – gutaju pečenje i pivo.

Tačno u podne „korida“ je počela. Rudonja stoji na centru i riče, a Živko uz’o neku ponjavu i maše li, maše. Rudonja ni makac. Na kraju leže i poče da preživa. U publici je nastalo komešanje. Neki se smeju, a neki traže nazad pare...

Za nedelju dana se sve zaboravilo. Pera se vratio u Nemačku, a mi starom načinu života. Za seoski turizam više niko ne brine. Kao svi drugi primenili smo najbolju meru za njegov razvoj: digli smo cene.

• Muškarac i žena se najbolje
međusobno sporazumevaju
organima za unutrašnja pitanja.

• Teško je biti prava svinja
jer je konkurencija velika.

• Najveći prihod budžetu doneo bi –
porez na ogovaranje.

• Dok čovek dobije posao,
prođe ga volja da radi.

• Vetar u kosi može da prouzrokuje
promaju u glavi.

Maja David

Kad isporučimo sve ratne zločince,
više nećemo imati šta svetu da ponudimo.

Vesna Denčić

• Toliko smo se zagrijali za kralja
da smo zaboravili na otadžbinu.

• Išli smo Titovim stazama revolucije i stigli –
do minskih polja.

• U rat smo krenuli "u strelce".
I tako se razišli na hiljadu strana. 

• U ratu su se neki borili kao lavovi.
Odmah su se bacili na plijen.

Nedeljko Blažić

• On je beskompromisni borac za istinu.
Morao je da je ubije, da ne bi pala neprijatelju u ruke.

• Ja sam za Vladu nacionalnog spasa,
dosta je bilo privilegija da se spašava ko može.

• Ostvarili smo veliku prednost nad EZ,
naša zemlja se već više puta raspadala.

• Srbi imaju visoko razvijenu svest o ugroženosti
životne sredine, sve kraće je koriste.

Toma Rakijaš

Marian Avramescu

Marian Avramescu - ROMANIA

• Budala pameti, pametan piše,
a idiot je idiot i kada pamti i kada piše.

• Pametniji popušta –
zato su budale na vlasti.

• Medijski rat – prepucavanje preko televizije.
Hladni rat – prepucavanje preko frižidera.

• Bio je čovjek budućnosti –
a onda se izgubio u vremenu.

• Život mu je seksi – taslači ga ko stigne.

Ernest Bučinski Erni

REDA MORA BITI | Nenad Živković

Ako te ne bude bilo, ima da te nema, to da znaš!
Niko ne umire tek onako, što mu se umire.
Svak’ umire da bi mu neko doš‘o.
I ja sam za života bio drugima,
Pa je red da i meni dođu drugi.
Kad bi’ znao da mi niko neće doći
Ne bih umro, makar živeo hiljadu godina.
Sad živim za inat onima što mi viču:
“Dabogda umro! Dabogda crk’o!”
A posle ću da umrem za inat onima što mi viču:
“Nek’ živi! Zaslužio je da se muči!”
Biće po mome, pa kako god bude!
Živeo ja, ili ne živeo…
Sve ću da uradim zbog drugih!
A ne dođu li mi… Kukala im majka!
Svu noć ću im u san dolaziti!
Neće mi se, majci, vazduha nadisati!
Krvi ću im se napiti, gde me nigde nema!
Šta sam se ja otrošio idući drugima,
I sad da negde satrunem,
I da mi niko ne dođe… ne ide to!
Ima da mi dođe i koga znam, i koga ne znam!
Pola od onih kojima sam ja bio - ne znam!
Ali ne mogu da kažu da im nisam bio!
Pola od onih koje znam, a kojima sam bio,
Oči bi mi iskopali da im nisam bio!
Ja znam za red!
Idi svakome, nadaj se svakome, ne boj se nikoga.
Umreti se mora. Pa kad već mora…
Reda mora biti!
A, vala, ću ja više sa’raniti njih,
No oni mene!
‘Oću, svega mi!
I to je valjda neki red!

• Sve one koje je na svijet donijela roda
treba vakcinisati protiv ptičijeg gripa.

• Em su me očerupali,
em se kite mojim perjem.

• Nikada nisam bio pravi komunista.
Tita mi!

• I golubove mira drže u kavezima.

Branislav Ribar

• Ako nam uzmu i Vojvodinu,
hitno treba da usvojimo rezoluciju
da je Srbija neotuđivi deo Vojvodine!

• Život je kao šah.
Uvek možeš da izgubiš damu, zbog konja!

• Otkad pamtim uvek smo birali naše,
a na vlast su dolazili njihovi.

• I Nikola Tesla je čuvao ovce,
ali se nije kandidovao za predsednika opštine.

Slobodan Žikić

• Ne znam šta su nam ovaj put u Evropi skuhali,
ali kao i uvijek biće neukusno.

• Vlada nam je u petoj brzini.
Još vozi bez vozačke.

• Političari se ne drže zakona,
ne mogu preko rupa.

• Situacija se nije razvijala prema očekivanju.
Zakržljala je.

• Saznali smo javnu tajnu.
Za javnost je držimo u tajnosti.

Abdurahman Halilović Ahil

• U Haškom sudu je moja zemlja.
Najbolji plodovi trunu jer su zatrovani

• I u zatrovanoj zemlji cveta književnost,
ali rađa tragedije.

• Haški sud radi punom parom.
Svakoga dana se u njemu nešto kuva.

• Brisanje identiteta je bezbolno.
Pacijent se ničega ne seća.

• Šta sve rade političari ne može stati u opis
njihovih radnih mesta.

Danica Mašić

DAROVI SVETOG GRGURA | Zoran Spasojević

Kako vreme prolazi moj otac postaje sve čudniji: ne sluša, okreće mi leđa i lije suze tako da sam u stalnom poslu zbog njegovih mokrih grudi: plašim se da ne nazebe. Moram da pazim i da mi se ne ukaki: držim ga na noši i po pola sata; ne voli nošu, dok ne obavi posao, ustaje svaki čas i proverava da li je nešto ispalo. Jednom, da napravim štos, ubacim palidrvce u nošu. Mislio sam da će da se zbuni, ali on se toliko obradovao da je dugo pljeskao dlanovima.

*
Zvono me prenu. Otvaram vrata. Dvojica u kožnim kaputima proleću pored mene. Visoki hvata mog oca za kravatu, a mali mu potura pod nos nekakve papire. „Hajde, potpiši“ – za­mahuje visoki pesnicom – „ili ćeš saznati šta sve mogu da napravim od tebe!“

„Taman posla“ – odgovara moj otac smireno.

Visoki shvata da njegovi napori moraju da budu veći od potreba. Očeve ruke vise niz telo kao prišivene: naizmenično se mešaju urlici bola i očev prkos koji doprinosi, bez sumnje, čitavoj stvari. Možda su udarci visokog prejaki, možda se isuviše trudi, ali osim krikova ništa ne može iz oca da istera, čak ne uspeva ni suze da mu natera na oči.

*
Moj otac ponekad neće da jede. Ja ga lupim po zatiljku i on projede, ali me uvek, skoro uvek, pređe i upropasti moj trud. Zamislite, stavi prst u usta i povrati moju muku. Onda mi se veselo obraća pokazujući upovraćano mesto na tepihu i ushićeno izvikuje: „Prosuo sam ga! Prosuo sam ga! Prosuo sam ga!...“

*
Mog oca bude pre svanuća i nekuda odvode. Uveče ga izbacuju iz automobila: redovno udara glavom o kapiju i ja moram da ga uvlačim u kuću.

*
Moj otac cepa knjige i ometa me u učenju. Vezujem ga za stolicu, a on stalno ponavlja: „Hoću da učim, hoću da učim...“

*
Moj otac svaki dan kači svoje ratno ordenje, uzjahuje drvenog konjića, visoko zamahuje letvom i viče: „Ura! ura! ura!“

Gledam čas njega, čas njegovu sliku na zidu: tamo sedi na pravom, belom konju i drži pravu sablju u ruci. Srce mi se cepa, počinjem da plačem dok se on zabavlja.

*
Moj veliki otac, veliki ratni heroj, nosi me na ramenima, trči kroz park a ja vitlam drvenom sabljom i vičem: „Ura! ura! ura!“

I umesto da se veselim, zbog te slike, ja počinjem da ridam. I urlam na njega: „Nisi umeo da živiš u miru! Nisi umeo da živiš u miru!“

*
Od kada je moj otac vraćen sa Svetog Grgura, pregledam novine pre nego što ih unesem u kuću: sve fotografije mora i ostrva isecam i bacam u đubre. Nisam to uradio samo kada je stigao iz robijašnice, i on je demolirao kuću, oborio me na pod, stegao za gušu i vikao: „Daj mi pištolj! Daj mi pištolj!“

*
Moj otac nema ni jedan zub pa, i zbog toga, slabo jede. Vodim ga zubaru. Zubar mu kaže da zine kako bi uzeo otisak za vilicu, a on se otima i hoće da skoči kroz prozor.

*
Moj otac kleči na podu i iglom bode buba­švabu. Ne razumem kakvo mu je to zadovoljstvo. Svaki put kad je probode kaže: „Insistiram na bolu.“

*
Kad mi vreme dozvoli vodim oca u zabavni park. I prvo ga stavljam na ringišpil. Da ga samo vidite, tada njegovoj sreći nigde kraja. A meni, meni se grudi nadimaju od tog prizora, vazduh se sabija u plućima i imam utisak da ću svakog trenutka da poletim.

Franja Straka

Franja Straka - SERBIA