Žikišon
Žikišon, broj 8, 13. 08. 2008. - Urednik: Zoran Matić Mazos
Alexei Talimonov

Alexei Talimonov - ENGLAND

Morali smo da vratimo ambasadore u zemlje EU koje su priznale Kosovo.
One su mogle uskoro da zaborave zbog čega smo ih povukli.

Toma Rakijaš

PLAĆANJE GLAVOM | Mića M. Tumarić

Branko je tražio posao. Pisao molbe. Obijao pragove. Kucao na mnoga vrata. U Šakajadi.

Uzalud. Posla nije bilo. Ni na vidiku.

Onda je ovaj diplomirani ekonomista tražio kredit. Za porodični bizins. Išao od banke do banke. Objašnjavao. Kumio. Molio.

Zalud. Kredit nije mogao da dobije. Nema kuću u vlasništvu. Ni stan. Za hipoteku. Živeo je kao podstanar.

Potom je Branko potražio kriminalce. Brzo ih je našao. Za razliku od policije.

Branko je od mafijaša dobio posao. Dobar. Kredit. Vredan. Stan. Velik. Automobil. Zavidan. Bilo je i nešto u kešu.

Kasnije je došlo vreme za vraćanje dugova. Branko to nije mogao da učini.

Na kraju je platio. Glavom.

IZBORI | Rade Đergović

Izbori su u svakoj normalno uređenoj zemlji normalna pojava. Kad za njih dođe vreme, pred narod se postave ciljevi države, predlože se najbolji kandidati koji iznesu svoje planove i programe, a narod onda mirno izađe na birališta i bira ono sto je za zemlju i njega najbolje.

Tako se radi u normalnom i civilizovanom svetu. Kod nas je normalno da izbori ne uspeju, da se prave neprincipijelne koalicije u kojima jedni druge ne mogu očima da vide i u kojima se misli samo na postizborne funkcije.

Zbog svega navedenog imamo sve ono što nam se svakodnevno dešava i što postaje normalna pojava. Naravno, normalan svet se na sve to jezi i stavlja nas u izolaciju, kao što se čini sa bolesnikom koji boluje od prelazne bolesti.

Izbori, ili ne, odlučite samo, ako nemate neki bolji izbor!

Deportovali smo sve optužene,
ostala nam još samo krivica.

Andrej Glišić

Aforizmi - Aleksandar Baljak:
RAT JE PRVI POČEO

* Neprijatelj nas je uvukao u rat, a mi smo ga baš tu čekali.

* Dok su jedni vredno stvarali svoju državu, drugi su na istom prostoru vršili masovna samoubistva.

* Masovno proterivanje Srba iz Hrvatske proteklo je u najboljem redu. Iz aviona se videlo da prognanici dolaze iz jedne uređenezemlje.

* Etničko čišćenje je izvršeno po svim pravilima ratovanja, uz striktno poštovanje međunarodnih konvencija.

* Čim smo ih proterali, stekli su se uslovi za njihov povratak.

* Prognanici slobodno mogu da se vrate svojim kućama. Novi vlasnici jedva čekaju da se upoznaju sa njima.

* Hrvatska se pošteno razdužila. Dala je više Srba nego što ih je nepovratno uzela.

* Na tom prostoru sada živi drugi narod jer je prvom istekao rok trajanja.

* Srbi i Hrvati su morali da se raziđu jer dva dobra ne idu zajedno.

* Više nas ne deli provalija. Napunili smo je leševima.

* Ovo je izuzetno povoljan period za Srbe u Hrvatskoj. Broj ubijenih Srba u Jasenovcu sada je manji nego ikad.

* Jedni smanjuju broj ubijenih, a drugi povećavaju. Nema dileme ko je tu humaniji.

* Ne slažemo se oko broja ubijenih. S kojim brojem biste vi bili zadovoljni?

* Optužnica je na klimavim nogama, ali pravdi se ionako nigde ne žuri.

* Da li će haškim osuđenicima srpske nacionalnosti u izdržavanje kazne biti uračunato vreme provedeno u Srbiji?

* U razvijenim zemljama ljudi se ubijaju od posla, a mi to radimo bez po muke.

* Nije to bio građanski rat, nego je ratovao svako sa svakim.

* Na ratištu sam bio mnogo dobar. Sažalio sam se nad jednim televizoromkoji je ostao bez igde ikoga.

* Možda je krao, možda je klao, ali nije kršio običaje ratovanja.

* Ratni zločinci neće ostati nekažnjeni! Ima da ih grize savest do kraja života.

* U rat smo ušli otvorena srca. Otud toliko krvi.

* To je bio oslobodilački rat. Oslobađale su se najniže ljudske strasti.

* U ratu nismo mogli da se prepoznamo, a u miru da seidentifikujemo.

* Kad smo sabrali njihove žrtve i od toga oduzeli naše, računica je pokazala da smo poslovali bez gubitaka.

* Ubij i ti mene, pa smo kvit!

* Nećemo se više ubijati bez razloga. Pametni smo ljudi, smislićemo već nešto.

 

(objavljeno u Politici: 04. 08. 2008.)

Aurelian Iulius Suta SAI

Aurelian Iulius Suta SAI - ROMANIA

Ratni zločinci osuđeni su na Hag,
kriminalci na 40 godina, a narod na doživotnu.

Radivoje Rale Damjanović

ŠTA SVE MOŽEMO | Aleksandar Čotrić

Evo, pogledajte šta sve mogu naši ljudi kada se dobro organizuju. Ovaj autoput, dug više od trista kilometara, izgradili smo mi, i to sa svim tunelima, vijaduktima i mostovima. Dakle, sve se može kad se Srbi slože! Napravili smo i onaj veliki aerodrom pored kojeg ste prošli, hotele u njegovoj blizini i tržni centar na prilazu gradu. Pokazali smo da smo vredni, da poštujemo rokove, da ugrađujemo najbolje materijale i da smo disciplinovani. Uskoro će naši vredni graditelji završiti prugu, kojom će se kretati superbrzi vozovi, a zatim počinjemo s poduhvatom izgradnje metroa. A tek da vidite luku koju su projektovali i izgradili naši inženjeri i radnici... To vam je osmo svetsko čudo!

Dakle, nema tog posla kojeg mi Srbi ne smemo da se prihvatimo i koji ne završavamo uspešno, na divljenje ili zavist drugih.

Dragi moj prijatelju, sada ste videli ovo, a kada sledeći put dođete u Nemačku, videćete šta su sve Srbi u međuvremenu izgradili.

• Da nije vina, mnogi ne bi nikad okusili istine.

• Teško je istjerati golu istinu.
Nema za šta da se uhvati.

• Na djelu je privredni genocid.
Svaki dan likvidiraju po nekoliko preduzeća.

• Podjela vlasništva: u privatnom - biznismeni,
a u društvenom - biznis meni!

Milad Obrenović

• Majmun, koji je (s)pao s najniže grane,
postade – čovek.

• Naša politika: eros bez libida.

• Glupost nećemo nikada denacionalizirati.

• Čovek je jedina brzo kvarljiva roba
s dugim rokom trajanja.

• Cilj opravdava ciljanje.

Milan Fridauer Fredi

Poslanički imunitet deluje pozitivno na njihovu seksualnost.
Jebe im se za sve!

Vasil Tolevski

Carlos Latuff

Carlos Latuff - BRAZIL

• Svi Srbi u jednoj državi – možda.
Jedna država u svim Srbima – nikada.

• Političari su naši predajnici.
Predaju zemlju zbog bolje slike.

• Država je dobila drugo ime.
Kum je bio za promene.

• Moja zemlja ima ime.
Ne znamo joj prezime.

• I bez žiga kriminalci su žigosani.

Političari vole mečke.
Prvo ih voze, a posle im igraju pred kućom.

• Amerika je bacila oko na Sibir.
Pogled joj se odmah sledio.

Danica Mašić

• Kroz njegove sjajne ideje došli smo
do mračnih rezultata.

• Hirurgu je pao mrak na oči
zbog još jedne operacije –
tako da ni pacijentu nije svanulo.

• Balkanski slučaj poznat je u svijetu –
u Evropu će nas poslati u jednom paketu.

• Kad nam zapad dođe po dugove –
psovaćemo i gospodu i drugove.

• Medvjedi su vrijedniji od političara –
imaju samo zimski san.

• U političkoj stranci HDZ-ea Hrvatske svi su bolesni –
drže se za srce.

Abdurahman Halilović Ahil

ISPUŠENA CIGARA | Nenad Živković

Kako samo život podseća na tu jebenu cigaru. Neko nas puši, neko se gorko truje naslađujući se nama, a na kraju će nas zgaziti kao opušak. Jedino pravo koje nam pripada, jeste pravo na čizmu - koja će nas zgaziti. Zato uvek biramo slabije od sebe, neka to gaženje bude što bezbolnije. Ako ne iskočim iz prosešnosti, reći će mi: "Neka mu je laka zemlja”, i gaziće mi po grobu. Opet ta čizma, taj đon koji strpljivo čeka baš na mene.

A sećam se… tog beskrajno dugog dana u Sarajevu. Ti - muslimanka, ja - Srbin, a do to niko nije primetio. Čak ni nas dvoje se nismo toga dosetili. Iz te ljubavi iznikao je brak, iz tog braka deca, sin i kćerka, i deset godina - ej, deset godina! - popreko se nismo pogledali, a onda… E, onda su nam pogledali u krštenice koje nismo imali, u rodoslov za koji nismo marili, u prezimena koja smo, usled prečestog korišćenja nadimaka, većpomalo i zaboravili, i tu je počeo drugi deo ljubavi. Jedan neoskrnavljeni brak postao je mora za četiri duše. Kako će nam se deca prezivati u tim novim krštenicama? I kojom će se verom predstavljati. Je li bolje da sin bude musliman, a kćerka Srpkinja, ili obrnuto? Ili da oboje budu jedna vera? Ili je, možda, bolje da ih nikada nismo ni stvorili? Trebalo je da te ubijem noć pred rat, da te zadržim u sećanju, da - baš to je trebalo da uradim. Ali kako? Kako kada niko živ ne zna kada je taj rat, u stvari, počeo! Svako ima svoj datum početka tog prokletog rata. To je demokratija za koju su se svi zajedno borili. Da svako ima svoju istoriju, i svoje datume, i svoje činjenice, i svoje mišljenje. Jebem ti istoriju! I datume, i činjenice… i sve ti jebem! Vratite mi ženu, i decu! I kuću, i imanje… ma jebeš kuću i imanje, stvorićemo drugo. Samo ja njih da nađem. Kako? Kad ni sebe ne mogu da pronađem u sveopštem ludilu. Ko nas to puši, duša mu u paklu gorela!

KUŠUJ RODE | Andrej Glišić

Blindirano koferče, okačim oko vrata,
Nesuvisla rulja nikako ne shvata,
Da, to mi je plata, njena prva rata.
Desno-levo, levo-desno, sve šema do šeme,
Viva marioneta! Došlo njeno vreme.

Ruke ljube, sve se grle, bez pogrdnih reči,
Šarlatana hor spevao: – Narode ne kmeči!
Protivnici, politički? Šloser do šlosera,
Šta će vama pravde, znanja, dok je nas kozera.

Kušuj rajo, mirna budi, dok smo mi na vlasti,
Nesloga će sigurno da nas upropasti.
Sada Dača drži konce, tu nema dileme,
Za slobodu, pravdu, bratstvo – sada nije vreme.

Možda nekad, malo sutra, il' kad' nam se 'tedne,
Sloboda će sama doći na presto da sedne.
Igre, konci, zavrzlame, trabunjanja razna,
Od uvek su uz satrapa obećanja prazna.

• Ne pripada taj političar kriminalnim krugovima.
On je kriminalac na kvadrat.

• Eto šta ti je srpski brak?!
Nije snimljen ni poslednji kadar "48 sati svadba",
a on se već prijavio za "Menjam ženu".

• Nisam bitan šraf u firmi
ali me za platu uvek zavrnu.

• Kako koje dete završi školu zađe na zapad.
Sunce naše.

• Srbi i kada bi imali čarobni štapić,
napravili bi od njega frulu.

• U fudbalskom savezu je rasulo.
Jedino su utakmice nameštene.

Srđan Dinčić


Marian Avramescu

Marian Avramescu - ROMANIA

Majed Badra

Majed Badra - PALESTINE

Zoran Matić Mazos

Zoran Matić Mazos - SERBIA


LIČNA KARTA | Slobodan Žikić

Da li je vredelo tolikog truda
Sve što sam radio pola veka
Šta sada treba činiti i kuda
Poći? Gde naći onog čoveka

Onoga koji je nekada bio ja
Koji je želeo sve ove besmislice
Može li se vratiti sekunda koja
Liči na mene i na moje lice

Jeste, ovo je moja lična isprava
Vidim ima brkove i nos dugačak
ovaj na slici. Onaj ja. Strava,
čoveče, koliko liči. Al samo tračak

Ima od one nade i one želje
Kao da je još onda onaj ja na slici
Osećao da uspeh nije veselje
Već smirenost i ćutnja u neprilici

I broj je tačan, mesto stanovanja
ulica, očevo ime i JMBG
al nema više pravog radovanja
i cilj je odavno otišao UPM

Nije baš neka rima, al nije bitno
Odlazim polako, nije ništa hitno
Priznajem, nije baš nešto idilično
Ali iz lične karte sve je lično

Lični matični broj, lično ime
Lični mladež na čelu (baš mi lepo stoji)
Lična godina rođenja i prezime
I lična država koja ne postoji

HEPIGRAMI

Rade Đergović

***
Bilo nam je
dok smo se voleli slepo,
za ljubav smo znali
sve dok nismo progledali.

***
Ne opraštaj im bože
na to što se vade,
znaju oni dobro šta rade.

***
Gde se društvo svađa,
tu se problem rađa.

***
Kritika je urodila plodom,
kritičar je otplovio brodom.

***
Samo da su znale,
maske nikad ne bi spale.

***
Upali smo u nevolje teške,
za kaznu idemo peške.

***
Tamo gde ima nekog reda,
poklonu se u zube ne gleda.

• Baš je lepo kraj meka dušeka, narod drugu Skupštinu nek čeka.
Može i tog' biti koncem ovog veka, al' ne mora da znači.

• Dug je loš drug, sa blaženim zadovoljstvom poklonio sam ga kreditoru,
koji je u međuvremenu bankrotiro.

• Po jututunskom kalendaru veliki petak traje 365 dana, reće srećan prasac.

• Demonstranti sve češće prelaze sa reči na dela – batina je iz Raja izašla.

• Od državne imovine ostade pleva, pa i nju oduvaše vetropiri.

• Oglasili su se glasnogovornici: "Biće bolje!" Al' ne rekoše kad.

Andrej Glišić


ODELO ZA ODLAZAK | Zoran Spasojević

Deda me uči da hodam: kleči preda mnom sa raširenim rukama dok ja pokušavam da ustanem. „Kako se osećaš, sine?“ pita me. Ja stojim na drhtavim nogama i ne usuđujem se da zakoračim. „Pokušaj ponovo, sine! Hodanje je samo naizmenično stajanje i padanje“, kaže mi on kroz smeh.

* * *

Noćas nisam spavao. Ako sam i dremao, plašile su me bubuljičave nakaze sa šiljatim ušima: ljubile su me po vratu. Mora da se nešto dogodilo. Ili će uskoro, svakako.

* * *

Deda se posmatra u ogledalu. Pogled mu, po ustaljenom ritualu, uvek prvo luta po sobi. I grudi uvek počinju da mu se pune vazduhom, tako da ogledalo postaje tesno. Znam da uživa izmišljajući razne poze, ne pokušavajući da shvati ulogu tromih udova i njegovu vezu sa ovim svetom. „Jesam li dasa, a?“, kaže on.

* * *

„Baba, šta ima novo?“ Ona kaže: „Ništa.“ „Gde je deda?“, pitam. „Otišao je da kupi cigarete pre nedelju dana, izgleda da se ponovo izgubio“, odgovara mirno. „Obavestila si policiju?“, pitam uzbuđeno. Ona odgovara: „Zašto?“

* * *

Dan je prešao polovinu i deda me vodi u cirkus. Posmatramo plkat postavljen pred ulazom. Hvatam dedu za ruku, a on mi, ne skidajući pogled s plakata, kaže: „Ljudi vole klovnove. Klovn ne sme da umre. Nikada.“

Zoran Spasojević

Slika 1: Plakat pred cirkusom koji posmatra deda.

 

* * *

Pada mi na pamet da bih morao nešto da preduzmem, premda se nikada nisam bavio traganjem za nestalom osobom. I prvo pomišljam na policiju.

* * *

Deda voli da me vodi u zoološki vrt. Dok ja ližem sladoled, on hrani majmune. Za svaku životinju ima lepu reč, ali uvek kad stignemo pred kavez s vukovima, on snažno prevlači štapom preko rešetaka. Čim se vukvi uzbune, on im pokaže lakat.

* * *

Dan se skoro potrošio: boje zalaska govore da je, bar zbog njih, lepo biti živ. Žurim i znojim se: znoj me štipa, a ja sam nemoćan da bilo šta preduzmem. Neko mi je ukrao dan.

Nekako sam se domogao policijske stanice. Velika mapa na zidu podseća me da sam ovde bio. I to više puta. Teško mi je da se snađem – te zgrade su uvek nepotrebno prostrane: tu su mnoga vrata, treba pronaći prava. Kucam.

„Dedu tražite sami ili čekajte da se sam vrati, ako preživi“, kaže mi policajac u civilu. „Znate, budžet nam je tanak pa su starci otpali“, završi policajac i otpi gutljaj kafe.

* * *

Prolazimo pored pozorišta: deda posmatra plakat pred ulazom. Provlačim mu se između nogu, a on mi, ne skidajući pogled s plakata, govori: „Ljudi vole pozorište. Pozorište ne sme da umre. Nikada.“

Zoran Spasojević

Slika 2: Plakat pred pozorištem koji posmatra deda.

 

* * *

Noć je. Tumaram po periferiji, tražim izgubljenog dedu. Znam da je često zalazio ovamo, ali ne znam iz kojih razloga. Dozivam ga. „Što se dereš, budalo!“, oglasi se debela žena s jednog balkona i izruči bokal ledene vode na mene.

* * *

Deda uživa da se kupa. Brčka se u kadi: da je poneo cigaru, bilo bi još lepše. Para ga polako opija i on sklapa oči. Već sanja: kao, tri mračna tipa ulaze u kupatilo i prete mu: „Mršavi, obesićemo te za jaja – visićeš dok ne postaneš komunista!“

Ali da pređem na veselije stvari.

* * *

Svraćam u bar, mali je skoro kao telefonska govornica. „Je li neko video ovog čoveka?“, pitam pokazujući dednu fotografiju. Niko me ne primećuje: svi gledaju u pod. Na podu primećujem miša: nešto žvaće i mirno razgleda prisutte. Barmen ga posmatra s gađenjem. „Nisam ga video odavno“, progovori barmen posle par minuta, „što ga ne potražiš u mrtvačnici?“, završi i namignu mi šeretski.

* * *

Deda je pokušavao da vaja. Kao mladić bio je u nemačkom logoru. „Kako se zove ovaj kip?“, upitao ga je komandant logora, otkrivši slučajno njegovo delo. „Kip slobode“, reče deda. „O? Divan je, samo nešto mu nedostaje, nešto malo, nisam siguran šta“, reče komandant tiho i nastavi, „imate dovoljno vremena da razmišljate o tom nedostatku.“ Od tog trenutka dedi je stalno taj kip pred očima. Jedne noći usnio ga je drukčijeg: potpunog. Tek tada je spoznao razliku. Uplašio se da će do jutra da zaboravi: brzo se probudio i san pretvorio u novi mali kip. „Vi niste samo talentovani već i pametni. Dozvoliću Vam da zadržite skulpturu kao uspomenu na naše poznanstvo“, kazao mu je komandant. Od tada više niko nije video kip: deda ga drži pod ključem u svom noćnom ormariću. Svako veče pred spavanje otključava ga – milujući njegovu površinu, šapuće: „Umrećeš pre mene, mali govnaru.“

Zoran Spasojević

Slika 3: Deda. Kip slobode. Drvo, visina 20 cm. Noćni ormarić kod dede.

 

* * *

Nalazim se u gradskoj prosekturi. Debeljko sa velikom cigarom u zubima razgleda me nekoliko minuta. „Vodite ga kod patologa, on mora da zna“, reče sekretarici i izbaci veliki kolut dima. Pratim sekretaricu, njena nežna ruka otvara prva vrata do lifta i ja prosto utrčavam za njom, plašim se da je ne izgubim. Upoznaje me sa olinjalim starcem i napušta nas sa smeškom. Misli mi odlaze za njom: jedva primetni znak lepom glavom bio bi mi dovoljan, tek jedva primetni.

Starčeva ruka je vlažna i slabašna, iz usta mu se širi zadah jevtinog pića, ali mi ne izgleda pijan. Liči mi na nekog kome su dani, sati, pa čak i minuti odbrojani. Bojim se da mi ne prenese tu svoju istrošenost pa mu brzo puštam ruku: mislim da je primetio, i umesto da se naljuti, počinje da se zagonetno smejulji, kao da uživa u mom strahu. Pokazuje mi rukom da se sagnem. Proverava načas one iza nas, a onda mi skoro dodiruje usnama uvo: „Kada sam ja bio mlad, postojala su pravila. Možda sam ja zastareo, možda pogrešno gledam na stvari, ali da sam, kojim slučajem, tvojih godina i na tvom mestu, a sa ovim iskustvom, ne bih tragao za dedom... ja sigurno ne bih...“

* * *

Deda se uvek kasno noću vraća kući. I uvek, ama baš uvek, pali svetlo i staje iznad babe. „Spavaš li?“, kaže on.

* * *

Baba se čudno ponaša, kao da nešto krije. „Baba, da nisi nešto prećutala o dedi?“, pitam. „Zašto? Nisam“, odgovori i brzo zagnjuri pogled u pletivo. Mislim da me laže, ali kako da izvučem istinu iz nje? Kad je posmatram ovako pognutu nad iglama i koncem, ne znam kako da se ponašam prema njoj.

Baba podiže glavu i zagleda se svojim izbledelim očima u mene. Pogled joj je podrugljiv. „Hoćeš da čuješ kako ti opraštam?“, prenu me iznenada.

* * *

Deda je danima bolestan i ima teške snove. Baba i ja dežuramo pored njega i menjamo naizmenično obloge na njegovom vrelom čelu. Posle nedelju dana iznenada se budi, ali nakaze iz sna i dalje stoje nad njim. Zbunjen je. Ne zna, niti može šta da čini. Traži po uglovima sobe objašnjenja ovoj pojavi. Da li je moguće, pomišlja u trenu, da se san meša u njegov život. Možda ovo nije san, možda se ovo smrt prikazuje. Koliko je bio obavešten, smrt se pojavljuje u svečanijem obliku. Ona se pojavljuje na belom konju ili nečemu sličnom. U crnom odelu. Crnom cilindru. I belim rukavicama. Ili nečemu sličnom. Ili to meša sa spasiteljem? Čuo je negde da smrt dolazi samo onda kada treba nešto da uzme – na sebi ne primećuje ništa što bi moglo da posluži nekome ili nečemu. Ništa mu nije jasno: možda se isuviše napreže? Počinje da se znoji... i da se plaši ove jednostavnosti umiranja. Zar je zaista tako prosto? Jalovo? A one priče?

* * *

Odlazim u bioskop. Deda voli ratne filmove: kad mu se neki dopadne, on odgleda sve predstave, prosto ne ume da prekine i dođe kući. Možda je baš to ovaj film.

Na platnu se vidi kako guraju grupu ljudi pod ciradu. Ljudi se njišu sa pokretima kamiona, bolje rečeno: bacaju se jedni na druge. Motor je ugašen. Izgleda da su stigli. Napolju je strašno. Nesrećnike bacaju s kamiona niz nasip: zaustavljaju se u zaleđenom kanalu. Ko preživi mora da stane u kolonu, i čeka. Stoje bosi. Tabani im se lepe za led. Naređuje se pokret. Podižu noge: meso ostaje na ledu. Prolazi crna limuzina. Zavaljen na sedištu, čovek za koga sam, na trenutak, pomislio da je možda moj deda i pored koga sam seo, muva me laktom u slabinu i ushićeno mi saopštava svoje otkriće: „Zamisli, samo jedan pokret prsta onog u crnoj limuzini, čak jedva primetan, može da razreši njihovu sudbinu.“

* * *

Deda nešto kradom piše. Kad neko naiđe, on brzo sklanja papir u fioku. Pravim se da ne vidim ovaj njegov potez i čekam da izađe iz sobe. Otvaram fioku i čitam jedinu rečenicu ispisanu krupnim slovima: „Umro sam pre pedeset godina“. Ako biste me pitali šta mislim o ovome, rekao bih da je u pitanju detinjarija. Ali to je njegovo pravo.

* * *

„Videla sam sliku Vašeg dede u novinama i setila se da je pre nedelju dana kupio odelo za odlazak“, kaže mi prodavačica u robnoj kući. „Postoji odelo za odlazak?“, pitam. „Ne znam, kaže prodavačica, on je rekao da mu je to odelo za odlazak.“

* * *

„Kad legnem, vidim samo tavanicu“, kaže deda, „kuda odlazi moje telo?“

* * *

Deda čita novine samo dok ruča. Danas mu se smeši dečak sa naslovne strane. Ispod fotografije pronalazi njegovo ime: „Onan – dete iz epruvete“. Podiže pogled i ponovo se susreće sa njegovim likom. „E, jebiga“, kaže on.

* * *

„Da sam na Vašem mestu, ja se ne bih zamarao tražeći dedu po gradu“, kaže mi penzionisani policajac, „ja bih postavio zasedu na zgodnom mestu, i čekao.“

Znači, samo zaseda.

* * *

Deda pijucka hladno pivo i slika jedrenjak na mesečini. „Voleo bih kada bih mogao i da ga napravim“, reče perući četke. „Šta bi s njim?“, pitam ga. „Otplovio bih“, kaže. „Kuda?“, pitam. „To ne znam, ali sigurno znam da bi to bio put bez povratka“, odgovori mi i okači sliku.

Zoran Spasojević

Slika 4: Deda. Jedrenjak na mesečini. Ulje na platnu, 50 x 70 cm.

 

* * *

Postavljam zasedu. Neki čovek trči ulicom: primećujem da je star: ne mogu da shvatim kako je tako krhko telo sposobno za velike brzne. I liči na moga dedu! Liči i na svačijeg dedu. Naginje se i seče uglove trotoara, krivudajući između prolaznika. Izvlačim se iz skrovišta i krećem za njim. Pokušavam da ga sustignem: ponestaje mi daha, zaostajem i gubim ga. Na trenutak sam ga ugledao kako zamiče iza jedne trafike, trčim za njim, ali ni traga ni glasa od starca u trku. Gledam levo, ništa. I desno, isto ništa.

Ali da ostavimo dedu na miru i pređemo na veselije stvari.

• Penzionerima treba odati priznanje.
Pokazuju punu kreativnost u načinu preživljavanja.

• Međunarodna zajednica je prema nama široke ruke.
Nudi nam šuplje i prazno.

• Ako bi se uvela taksa na gluposti,
Srbija bi postala bogata zemlja.

• Neprijatelj u nama nikako ne miruje.
Mašta o boljem životu.

• Zaštitili smo lične interese.
Zaklonili smo ih iza državnih.

Rade Đergović

• Jedva čekam da prevalim pedesetu –
da postanem većinski vlasnik svoga života.

• Kad moj komšija kupi skuplji auto,
ja odmah kupim skuplji hljeb.
Ne dam se ni ja tek tako.

• Ako se i u budućnosti bude ovoliko čekalo na posao,
onda unučad treba prijaviti na biro
čim izađu iz porodilišta.

• Ako je život sa dvije žene bigamija,
sa jednom je sigurno – monotonija.

Ranko Lalović

Mića Miloradović

Mića Miloradović - SERBIA

• Mito – to smo mi!

• Još bi nas manje bilo
da mu nismo napravili lovišta.

• Nije tačno da nas pljačkaju.
Oni rade na prikupljanju narodnog blaga.

• Od međunarodne podrške
ostala nam je samo – drška.

• Jedino nas još dalekovodi – povezuju.

Nenad Nestorović

• U posljednje vrijeme osjeća se nedostatak kapa.
Malo-malo, pa neko iskoči pred Vas
sa čarapom na glavi.

• "Pljačka im materina!"
Doveli su nas do prosvjetnog štapa.

• Zavidim Drini.
Ona je uvijek u toku.

• Blago pticama i žabama –
one imaju perspektivu.

Grujo Lero

PROCES | Živojin Denčić

SEKRETAR SUDA: (Ustaje, svečano). Molim, ustanite! Dolazi sud!

Svi ustaju.

Trojka zauzima mesta za dugačkim stolom: predsednik veća Vinomirka Brkić- Momirović u sredini, članovi veća Slađana Gojković-Bujošević i Anđa Marković-Paunov sa strane. Predsednik spušta preda se fasciklu i dreši pantljike.

SEKRETAR SUDA: Sedite, molim.

PREDSEDNIK VEĆA: (Posle kraće pauze, gledajući u dvoranu). Otvaram proces protiv Vojislava Božića, optuženog zbog izdaje domovine, protivustavnog delovanja, antidržavnog čina i drugih zločina! Optuženi, ustanite!

Božić sedi, misleći da se obraćaju nekom drugom.

PREDSEDNIK VEĆA: Optuženi, vama govorim. Ustanite!

BOŽIĆ: (Pokazuje na sebe prstom) Ko, je l' ja?

PREDSEDNIK VEĆA: (Smešeći se). Nisam valjda ja. (Strogo). Ustanite.

Božić ustaje držeći se obema rukama za ogradu pred sobom.

PREDSEDNIK VEĆA: Optuženi, recite kako se zovete.

BOŽIĆ: Ko, je l' ja?

PREDSEDNIK VEĆA: (Nervira se). Optuženi, ovo nije cirkus nego zasedanje specijalnog suda. Savetujem vam da ne izigravate budalu i da razgovetno odgovarate na pitanja. Vaše prezime?

BOŽIĆ: (Nesigurno). Pre sam bio Božić.

PREDSEDNIK VEĆA. A sada?

BOŽIĆ: (Razmislivši). Ne znam.

PREDSEDNIK VEĆA: Kako to, ne znate? U istrazi ste izjavili da ste eksponent zapadnoevropskih krugova i međunarodnog kapitala. Da li potvrđujete svoje izjave? (Božić ćuti). Optuženi Božiću, da li imate primedbe na sastav suda? Nemate? Sedite! (Prema dvorani). Sud pristupa čitanju optužnice. Reč ima državni tužilac gospođa Spomenka Vučić-Todorović.

DRŽAVNI TUŽILAC: (Raspoređujući isped sebe hartije, da bi dobio u vremenu). Časni sude! Uloga tužioca u ovom procesu izuzetno je komplikovana. Pred nama nije običan zločinac. Pred nama je čovek koji je nasrnuo na ono što je za svakog od nas najdragocenije: na teritorijalni integritet naše zemlje. Istražni organi izvršili su detaljnu analizu svih delatnosti optuženog. Optuženi je u svojstvu potpredsedika vlade potpisao krajem aprila u Luksenburgu sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom pri čemu je imao punu pomoć predsednika države koji je, pokazavši kriminalan javašluk, pozvao optuženog da učini ovaj antidržavni čin i time stavi Judin pečat na "Solaninom sporazumu" u prisustvu šefa diplomatije, koji je sa optuženim zajedno boravio u Luksenburgu. Optuženi ne osporava navode optužnice o iznetim okolnostima i činjenicama. Potpisivanjem ove prevare pogazio je zakletvu koju je položio u skupštini, da će čuvati inegritet zemlje, čime je izvršio delo koje povlači za sobom najvišu meru socijalne zaštite – proglašenje za neprijatelja naroda, s mogućnošću da se uz olakšavajuće okolnosti kazna odredi do lišavanja slobode u roku ne manjem od tri godine, sa konfiskacijom celokupne imovine.

Veće je saslušalo na pola uva i besedu branioca koji je govorio posle tužioca.

BRANILAC: (Uzbuđeno). Dužnost advokata jeste da štiti svoga klijenta. Po sili svog poziva morao sam da branim lopove, pljačkaše, siledžije i ubice. I ma koliko bio težak zločin moga branjenika, uvek sam u njegovim postupcima nalazio ove ili one olakšavajuće okolnosti. Ali, i mene duboko revoltira postupak moga sadašnjeg branjenika, i upravo u cilju odbarane svih naših interesa, ja odlučno podržavam predlog tužioca i smatram da nema takve kazne koja bi iole odgovarala zlodelu optuženog.

Sud će saslušati poslednju reč optuženog. Optuženi, ustanite. Šta imate da kažete sudu?

Optuženi ustaje, držeći se rukama za gornju ivicu pregrade, ali ne može da kaže ništa.

Optuženi – opomenu ga predsedik veća – hoćete li da kažete nešto u svoju odbarnu ili nećete?

OPTUŽENI: (Jedva mičući jezikom). Molim da mi oprostite.

Sud se povlači na većanje radi donošenja presude – objavi predsedik veća.

ASISTENT: Drage kolege, ovo bi bio kraj današnje ogledne vežbe iz predmeta Krivično procesno pravo. Nadam se da će vam ovaj prikaz biti od koristi da uspešno savladate ovu materiju i da posle diplomiranja na našem Pravnom fakultetu u praksi pokažete svoju stručnost za obavnjljanje pravosudnih funkcija. Ova proba je pokazala da su naše koleginice i kolege koji su imali uloge članove sudskog veća, tužioca, branioca i optuženog pokazali da su dobri glumci.

Franja Straka

Franja Straka - SERBIA

INTERVJU SA ALEKSANDROM BALJKOM U "POLITICI"

Aleksandar BaljakSatiričar Aleksandar Baljak jedna je od ključnih ličnosti Beogradskog aforističarskog kruga, kako je primetio sociolog kulture Ratko Božović. Da je uvaženi profesor u pravu dokazuje i novi izbor Baljakovih aforizama pod nazivom „Demokratijada” koji je u izdavačkoj kući „Plato”, u ediciji „Srpski ha-ha-haiku”, priredio urednik Vladimir Jovićević Jov. U proteklih nekoliko nedelja, ova knjiga je već dva puta predstavljena pred velikim brojem zainteresovanih Beograđana.

 

Kako to da je aforizam baš u vreme komunizma doživeo svoj procvat, a ne u vreme demokratije?

 

Mnogi su mislili da će naši satiričari dolaskom demokratije, odnosno ovoga što nas je sada snašlo, ostati bez posla. I, pokazalo se, nisu bili dobri proroci. Kvalitet i oštrina satire ne zavise od ovog ili onog političkog režima već, pre svega, od snage talenta samih autora. Naravno, i od količine gluposti i ludosti u jednom društvu. Vreme komunističke diktature bilo je za aforističare i dobro i loše: nudilo im je više izazovnih, takozvanih tabu-tema, ali naporedo s tim i cenzuru i zabrane. Dežurni cenzori su „prepoznavali” jeres i u najbezazlenijim kritičkim opaskama. Činjenica da se režim plašio poneke izgovorene reči godila je sujeti satiričara i stvarala iluziju da se rečima, možda, nešto i može promeniti u društvu. Kad su nas tretirali kao „opasne pisce” zanosili smo se da smo jako važni. Napadi na sednicama političkih foruma, prozivanja u novinama, pojedine zabrane i cenzura, sve to nas je prilično iritiralo, ali i dodatno motivisalo da u pisanju satiričnih aforizama – u toj neobičnoj književnoj borilačkoj veštini – istrajemo, a da pri tom ne dotrajemo. U to vreme, više smo se izražavali metaforički, a manje direktno. Cenzura nas je, gle paradoksa, prosto terala u literaturu, gde nam je, uostalom, uvek i bilo mesto. Rezultat je poznat: dobili smo izuzetno kvalitetan satirični aforizam. Autori iz druge polovine 20. veka svojim knjigama pokazali su i dokazali da je aforizam relevantna književna forma.

 

Kako se književna kritika odnosi prema aforizmu?

 

Prema aforizmu naši književni kritičari imaju rasistički odnos. Oni su književne vrste podelili na više i niže. Aforizam izbegavaju da pomenu čak i kad nabrajaju književne žanrove. Dogovorili su se da aforizam ne postoji. Aforizam ne pripada samo književnosti, a to se ovde, izgleda, smatra neoprostivim grehom. Prostitucijom, takoreći.

 

Priznanja srpskim aforističarima dolaze iz sveta, a ignorisanje je domaći specijalitet. U brojnim antologijama aforizama – objavljenim u Rusiji, Nemačkoj, Austriji, Bugarskoj, Makedoniji... – i u časopisima širom sveta, u značajnom broju zastupljeni su naši autori. Prošle godine objavljena je i antologija svetskog aforizma u Njujorku, u koju su uvrštena tri autora sa Balkana: Rastko Zakić, Aleksandar Čotrić i ja. Srpski aforizam je od poljskog preuzeo primat i već dugo u ovoj oblasti književnog stvaralaštva važimo za najbolje u Evropi. Broj posetilaca na našim književnim večerima i broj prodatih knjiga aforizama svedoče da kod nas stalno raste interesovanje za ovaj žanr.

 

Domaća aforistika je srpski brend. Ali, ono čime možemo najviše da se ponosimo, ono što naš duh u najboljem svetlu predstavlja – e to nikome ne nudimo, to ni sa kim ne delimo.

 

Da li sada postoji neki vid cenzure?

 

Cenzure je uvek bilo, ima je sada, i biće je dok je nas živih. Najopasniji je onaj večito budni policajac koji se u nekim glavama, izgleda, trajno nastanio.

 

Da li se aforizam bolje „prima“ u društvima u kojima je jače izražena socijalna nepravda?

 

Pošteno je reći da je i diktatura dala svoj doprinos razvoju satire, ali njen uticaj nije bio presudan. I u drugim delovima bivše Jugoslavije bilo je mnogo zla i nepravdi, ali je aforistika cvetala samo u Srbiji i tamo gde su živeli Srbi. Razlog treba tražiti, pre svega, u mentalitetu ovog naroda, a isto tako i u našoj bogatoj književnoj tradiciji. Imali smo jednog Domanovića, pa Zmaja, Steriju, Nušića, Sremca, Kočića... i oni sada, što je prirodno, imaju svoje sledbenike. Domanovićev duh je po ko zna koji put među Srbima. Iz kratkih satiričnih priča preselio se u još kraću formu – i tako smo dobili satirični aforizam prvog reda. Vreme koje dolazi – ono koje traži kritičnost, duhovitost, brzinu i ekonomičnost – učiniće ovaj žanr još popularnijim, a možda jednoga dana i ravnopravnim s drugim književnim rodovima.

 

Da li se tematsko polje interesovanja aforističara širi?

 

U žiži interesovanja naših aforističara nije više samo politika. Izgleda da smo se predozirali politikom, pa su naši satiričari krenuli da osvajaju nove tematske prostore.

 

Šta paradoks znači za aforizam?

 

Praksa je pokazala da je paradoks jedan od najinteligentnijih i najinteresantnijih načina da se kaže istina. Čak i poluistina, kazana kroz paradoks, zvuči kao istina i po. Naši majstori kratke forme poseduju veliku sposobnost da uoče, oblikuju i saopšte paradoks, a čitaoci vole takav iskošeni način mišljenja, duhovit, smislen govor koji se samonaoko protivi zdravom razumu.Obrt i iznenađenje aforizmu daju i lepršavost i vedrinu i uverljivost. I zato se aforističarima veruje na reč.

 

Šta biste izdvojili kao najveći paradoks u našem okruženju?

 

Najbolje je ono pitanje koja ne traži odgovor. A na ovo može da se odgovori i aforizmom: Bezbolno smo uveli demokratiju. Nismo je ni osetili. I drugim: Tužan sam jer nemam s kim da podelim radost.

 

Da li junaci aforizama razumeju da su baš oni ti junaci?

 

Kad čitamo aforizme, smejemo smo, sve misleći da se to autor podsmeva nekom drugom. A oni retki koji se u aforizmu prepoznaju – potpuno su u pravu. Napisano se upravo na njih odnosi.

 

Šta je onda cilj: da se junaci prepoznaju u aforizmu ili da se svi smejemo?

 

Cilj je da se što više smejemo, ali da se ponekad i duboko zamislimo.

 

Da li je aforističar uvek u opoziciji?

 

Pravi satiričar je opozicija svemu, pa i opoziciji. Ta pozicija mu omogućava da se baš svemu podsmehne, a ponajviše samom sebi. A kad se satiričar ruga samom sebi, tada je najduhovitiji i najuspešniji. Tada mu se najviše veruje. I niko nema primedbi na njegov rad.

 

Marina Vulićević, Politika, 20. jul 2008.

Šta pišu prijatelji:

 

SAJT POSVEĆEN SATIRI - Zikison.net

Ljubiteljima satire, a posebno karikature i aforizama preporučujemo sajt www.zikison.net koji s puno ljubavi, energije, truda, znanja i strpljenja kreira, uređuje, obogaćuje, ažuira i održava poznati srpski satiričar Zoran Matić Mazos iz Paraćina.

 

Ovaj svestrani i daroviti umetnik (karikaturista, crtač stripova, aforističar, pesnik, autor priča, novinar, urednik, radio voditelj…), posetiocima iz celog sveta prezentuje sve novo i značajno na planu humorističko-satirične umetnosti. Sajt je veoma bogat, pregledan, zanimljiv, sadržajan i nudi obilje informacija i zabave za sve posetioce.

 

Zoran Matić Mazos je vrstan znalac najnovije produkcije na pomenutim poljima i njegov izbor predstavlja najbolje što se stvara, kako na tlu Srbije i bivših jugoslovenskih republika, tako i u celom regionu, pa i šire – na celoj Planeti.

 

Aleksandar Čotrić (www.cotric.com)