Žikišon
Žikišon, broj 9, 20. 08. 2008. - Urednik: Zoran Matić Mazos

Competition KIKS / The Satirical Manufactory "ZIKISON 2008" Paracin / SERBIA

 

Wesam Khalil

Wesam Khalil - EGYPT

The Portrait Caricature "ZIKISON 2008"

Vođa je zaslužio da mu podignemo spomenik.
Ali prvo moramo da ga ubijemo.

Aleksandar Čotrić

RADOJE DOMANOVIĆ - 100 godina od smrti (1873 - 1908)

Radoje DomanovićNa prvi pogled život Radoja Domanovića izgleda prilično jednolik, monoton, bez krupnih događaja i snažnih preokreta. Međutim, površan pogled vara i ako se malo dublje prodre u tokove života ovog našeg satiričara, naći ce se dosta prelomnih trenutaka: mnogo prkosa i onda kad taj prkos donosi patnju, bedu, sirotovanje da bi se očuvalo ljudsko dostojanstvo.

Poreklom Šumadinac, a po očevoj porodičnoj lozi starinom i Hercegovac, Radoje Domanović je rođen u Ovsištu 1873. godine, ali je svoje detinjstvo proveo u selu Jarušicama, gde se već preko sto pedeset godina nalazi rasadište i kolevka porodice Domanovića.

Po majci iz značajne ustaničke porodice Cukića, Radoje Domanović je još iz detinjstva poneo u sebi idealnu sliku herojskih likova učesnika u ustancima. Tako su porodična i lokalna sredina formirali u budućem piscu društveni ideal koji će on naći u savremenom životu. Posle osnovnog školovanja u selu, Domanović je učio gimnaziju u Kragujevcu i Veliku školu u Beogradu, ali boravak u gradskoj sredini nije izmenio njegova shvatanja koja je poneo iz sela.

Završivši Veliku školu, Domanović je postao profesor srpskog jezika i službovao u Pirotu, Vranju i Leskovcu. Njegovo profesorsko službovanje trajalo je svega tri i po godine, a posle toga je došlo do otpuštanja iz državne službe zbog istupanja protiv vlade na kongresu profesorskog društva. Otpušten iz službe, Domanović prelazi u Beograd, gde živi teško od novinarskog i književnog rada. Bilo je to početkom jeseni 1898. godine.Tada pada i početak njegovog satiričarskog rada. Živeći u oskudici, stanujući u suterenskim prostorijama negde u Lominoj ulici, nezavistan od vlasti i vlastodržaca, ovaj naš satiričar obara se sada na najteže rane tadašnjeg društva i svojom satirom ruši autoritet i snagu despotske vlasti. Pet i po godina traje taj period satiričarskog stvaranja Radoja Domanovića, sve do obaranja poslednjeg Obrenovića i zatiranja ove dinastije 29. maja 1903. Stiče se utisak kao da je Domanović svu svoju umetničku snagu istrošio u tih pet i po godina, kao da je izgorela u njemu unutrašnja vatra kojom je bila kaljena njegova satira. Posle toga, naime, Domanović prestaje da stvara prava umetnička dela.

Novi režim ga šalje kao svog stipendistu u Minhen. Međutim, boravak u jednoj razvijenoj sredini nije predstavljao za njega inspiraciju i podsticaj za nova književna stvaranja. Njegov stvaralački temperament bio je čvrsto vezan za jednu fazu zahuktale borbe protiv tiranije.

Zato je, može se reći, propao njegov pokušaj sa izdavanjem lista "Stradija" i ostala nedovršena neka njegova dela posle 1903. godine nije dao ni jedno značajno književno delo.

Posle pet godina živi u senci svog ranijeg rada, nezadovoljan promenom koja je nastala smenom dinastije u Srbiji 1903. Umire u avgustu 1908. potisnut u stranu i nedovoljno priznat.

Ako, dakle, u Domanovićevom životnom putu nema mnogo spektakularnih spoljašnjih događaja, ima zato mnogo intezivnog unutrašnjeg doživljavanja i izgaranja, koji imponuje i ostaje kao svetao primer.

Radoje Domanović je na našu nesreću, još uvek, najangažovaniji satiričar...

Competition KIKS / The Satirical Manufactory "ZIKISON 2008" Paracin / SERBIA

 

Majed Badra

Majed Badra - PALESTINE

The Caricature Without Words - Free Form "ZIKISON 2008"

AFORIZMI | Aleksandar Čotrić

AFORIZMI | Slobodan Žikić

* Naši političari nisu licemeri. Oni jedno govore, a ništa ne rade.

* Govorio je protiv vlade. Znači, nije delovao sam.

* Posebno zabrinjava što pojedinci rade ono čime se svi bave.

* Rečima nismo mogli da iskažemo svoja osećanja prema njima, pa smo ih pobili.

* Naša prednost je nedostižna. Toliko brzo smo pobegli.

* Našim političarima su najzahvalniji oni kojima ništa nisu učinili.

* Mi znamo naše nacionalne ciljeve. Neki su pokretni, a neki nepokretni.

* Kada se potpuno oslonimo na domaću pamet, onda pravimo najveće gluposti.

* Za razliku od antičke Grčke i poznatog Diogenovog slučaja, kod nas je svaki mislilac u čabru.

* Ne damo Srbiju! Ne može da se da ono što se nema.

* Ko nema svoj Blog hitno neka ga otvori, pa može da piše sve što ne sme da govori.

* Doći će deomokratija i u Srbiju, ali Srba nigde biti neće!

* Biraj srcem, ako nemaš mozak!

* Mi možemo da zaboravimo Kosovo tek kad oni Srbiju dobro zapamte!

* Beograd se toliko priširio da je postao predgradje Lapova.

* Naravno da nije sve u novcu. Ima nešto i u zlatnim polugama.

* Ko je, bre, izgubio Kosovo? Tamo su svi Srbi, samo se pretvaraju da su Albanci!

* Kad sam spavao kod tetke na kauču, sanjao sam da će za godinu dana svi biti bogati kao ja!

* Ekonomski patriotizam je kad prodaš kuću za dvesta hiljada evra u srcu Srbije, pa kupiš dve kuće i pet radnih mesta u k..cu Srbije! 

* Da je Dante živeo u Srbiji ne bi morao da izmišlja Pakao.

Alexei Talimonov

Alexei Talimonov - ENGLAND

Posle Beograda, od Srbije se otcepilo i Kosovo!
Ali, mi nemamo dvostruke aršine - i dalje plaćamo i Beograd i Kosovo!

Slobodan Žikić

PO PROPISIMA | Mića M. Tumarić

Dobio sam dopis. Od države. Da se smrzneš. Sačuvaj Bože i sakloni! Tri puta sam se prekrstio. Pet puta naljutio. Jednom napio.

To pareče papira, sve sa pečatom i nečitkim potpisom, uzdrmalo me. Načisto. Država Šakajada tražila je da dokažem da sam - živ! Ni manje ni više.

Za zdravlje nisu pitali. Samo za život.

Jedva sam se smirio. Žena je uzimala «bensedine». Ja domaću mučenicu. Odlučim, tako nabaren, da odem u onu opštinsku zgradurinu. Za početak.

Pred šalter stavim sebe. Sa sve svojih 192 santimetara. Plus 130 kilograma žive vage. Ne vredi. Ne primećuju me. Uzalud sam kabast de lux. Ne vide me. Za njih ne postojim, dok ne donesem papir.

Vidim da nema šale. Krenem od šaltera do šaltera. Od vrata do vrata. Nakon dvadesetak dana i isto toliko raznih pečata, dobijem papir. U njemu piše sa sam živ živcat.

Potom su utvrdili da sam dužan. Za neki porez.
Jebem ti Šakajadu!

Pogrešio sam zbog ove psovke. Grdno. Platio sam kaznu za vredjanje. Ne smeš državu da psuješ. Samo one tebe sme da nervira. Do mile volje.

SUZE | Rade Đergović

Suze su tečni deo tela kojih se čovek oslobađa u različitim situacijama. One nam naviru na oči kada smo tužni ili radosni. Tako plačemo za onima koji odlaze, a bili su nam dragi, ili plačemo od radosti kada nam se dogodi iznenada nešto što smo priželjkivali.

Postoje, međutim situacije u kojima nam suze izmame pojedinci bez našeg odobrenja i traženja. To su oni koji koriste suzavac da bi odbranili sistem, vlast ili lik i delo pretpostavljenih. Suzavac je sredstvo za izazivanje masovnog plača i suza, a nama je masovnost uvek bila veoma važna. Zato dobro rasporedite svoje suze.

• Druga me ne interesuje.
Još nisam popio ni prvu.

• Tašta mi je kao majka.
Bog dušu da im prosti.

• Političari su listom kanibalisti.
Jedu govna.

• Premijerno izvođenje u potpunosti je uspjelo.
U streljačkom stroju niko nije htio da glumi.

• Veliki Bog je na nebu, mali bogovi u oblacima,
velike i male boginje na zemlji.

Veljko Rajković

NOVA KNJIGA VESNE DENČIĆ
"STRADANJE U CIKLUSIMA"

AFORIZMI | Toma Rakijaš

Stradanje u ciklusima - Vesna Denčić

Glavni urednik: Vukoman Bošković

Izdavač: Beofeniks, Beograd, Šekspirova bb;

Recenzent: Žarko Trebješanin;

Karikature: Tošo Borković;

Korice i slog: Vesna Denčić;

Štampa: BINDER

Tiraž: 500

Vesna Denčić je krajem prošle godine objavila novu knjigu aforizama “Stradanje u ciklusima”. Iz ove sjajne knjige koja donosi pregršt izvanrednih aforizama, koji Vesnu Denčić i svrstavaju u sam vrh sprske aforistike, izdvajamo ove književne bravure:

* Mi smo epski narod. Stradamo u ciklusima.

* Bože pomozi nam! Nismo ti se obraćali 50 godina!

* Spasli su glavu. Istraga će utvrditi čiju.

* Borba za ravnopravnost polova dala je rezultate: muškarci su postali lepši, a žene jači pol.

* Lako je bilo Kolumbu da pronađe Ameriku kada nije znao šta traži.

* Što olovka potpiše krv ne može da spere.

* Piramida vlasti teško se ruši. Temelji su duboko u podzemlju.

* U našem cirkusu nema mesta za publiku.

* Oslobodili smo se kolektivnog ludila. Sada je svako lud na svoj način.

* U laži su kratke noge, ali najbrže obiđu čaršiju.

* Kod nas ne postoji parlamentarna kriza. Svi redovno uzimaju lekove.

* Borba protiv terorizma daje rezultate. Teroristi vode.

* Biće kažnjeni svi koji nemaju dozvolu za nošenje oružja.

* Ne može se ubijati bez dozvole!

* Lanac kriminala je presečen. Jedna polovina je u zatvoru, druga na vlasti.

* Porasla je kupovna moć stanovništva. To se vidi u svakoj pekari!

* Imamo najbolje sportiste na svetu. Tamo i žive.

* Kada ćemo bre u tu Evropu, imamo manjak državnih praznika.

* Kada sam čuo da Albanci garantuju slobodu kretanja Srbima na Kosovu, odsekle su mi se noge.

* To je partijski život, nekolicina živi, a ostali se nadaju da će i na njih doći red.

* Šta će im službene legitimacije, kad nose maske.

* Ne jedite hranu iz kontejnera od tvrde plastike – kancerogena je.

* Ubistvo je naručeno, žrtva će da plati.

* Kad ispunimo sve uslove za prijem, Evropa ima samo da zine.

* Naše reke su pogodne za razvoj turizma, tamo se i ribe odmaraju na leđima.

* Sve fabrike su prodali. Ćuti, bar su nam ostali radnici.

* Čovek je naše najveće blago, ko se rodi u ovoj zemlji, mora dobro da se čuva.

* Od našeg puta je nastao lavirint zato što su se tu mnogi ugradili.

* Toliko je jurio za novcem, da mu je ubrzo bio potreban sanduk.

* Naš kapitalizam je sistem jednakih šansi za sve, možeš da umreš od posla a i bez posla.

* Srbi su spremni za prijem u EZ, obukli su sve što imaju.

* Molim javni servis građana da me popravi.
Mnogo sam pokvaren, njemu plaćam pretplatu, a gledam druge TV stanice.

Posle bombradovanja civilnih objekata i ubijanja civila u Juznoj Osetiji od strane gruzijskog režima i ruskog odgovara na to, Buš je optužio Rusiju da se uplašila od "širenja demokratije i slobodnog sveta" ….(!??)

Vlada Makedonije uvek pri saopštavanju neke
(za njih) dobre vesti slika se u punom sastavu
o državnom trošku pred narodom.
Posle se narod "slika" u sopstvenoj režiji.

Prema rezultatima istrage,
policija je samo u toku događaja.

Nije tačno da narod nema leđa,
on uvek dobije leđa svojih politicara.

I nije toliki problem siva ekonomija
koliko je problem siva politika.

Zoran Grozdanovski

Ben Heine

Ben Heine - BELGIUM

• Mi ćemo Europi pokazati,
da pored dve brzine postoji i rikverc.

• Kocka je pala, kockar propao.

• Demokratija pro forma ubrzo postane
demokratija pro uniforma.

• I izabrani narod bio je izabran nedemokratski –
jednim samim glasom.

• Zatvorili su me samo zbog administrativne greške. Kokoš, koju su pronašli kod mene,
na toj adresi nije imala prijavljen stalni boravak.

• Pre ulaska u civilizaciju treba skinuti vojničke čizme.

Milan Fridauer Fredi

• Ubice su ponekada humane.
Žrtve ubijaju dok spavaju.

• Mesari su postali humani.
Stoku prvo uspavaju,pa kolju.

• Kloniranjem ljudi svet će dobiti
čoveka po meri – gazde.

• Što pre treba klonirati stoku ili ljude.
Tada će biti dovoljan jedan pasoš.

• Pasoši su obavezni i za stoku.
Vizu će izdavati veterinar.

• Ljudi navalili na lične karte sa čipom.
Dojadilo im da sami misle svojom glavom.

Danica Mašić

KAMEN TEMELJAC | Nenad Živković

Izvesni gospodin sapleo se, pao, i polomio nogu. Problem je u tome što se sapleo o kamen temeljac, koji je postavljen šezdesetih godina ovog sumornog veka na izdisaju. Sada on ne zna koga da tuži. Država koja ga je postavila više ne postoji, mada se svim silama upinje da dokaže kako ona živi, makar u našim srcima Onda je bilo lako. Jedna stranka, mnogo kamena temeljaca; danas je mnogo stranaka - jedan kamen temeljac. Ne znaš koga pre da gađaš. Kako sad podeliti jedan kamen temeljac na toliko stranaka? Znači - nema tužbe. Smemo li onda kamen temeljac da upotrebimo za gađanje pasa lutalica? Nipošto! Nema smisla ubijati nedužna stvorenja zbog gluposti naših predaka. Kamen temeljac bi nam pao sa srca, samo da znamo kako da ga upotrebimo. Da ga stavimo na kupus? A čiji je onda kupus? Ako se ne zna čiji je kamen temeljac, neće se znati ni čiji je kupus. Na svaki kamen temeljac trebalo bi uklesati ime onoga ko ga je postavio. Neka ga bar njegovi naslednici upotrebe za nešto. Bilo kako bilo, tek - za svaki nadgrobni spomenik treba položiti bar po jedan kamen temeljac. To je pravi način da sebi obezbedimo mesto u istoriji. Kamen temeljac, a ne kupus - to je prava stvar.

HEPIGRAMI

Rade Đergović

***
U životu oduvek postoje,
oni što menjaju političke boje,
njima sve boje,
izvrsno stoje

***
Ništa nas ne sme iznenaditi,
reče lavica svome lavu,
zato ćemo se sladiti
onima koji su u pravu.

***
Kad kola nizbrdo krenu,
niko ne sme da koči,
kočijaš traži smenu,
iz kola svak bi da iskoči.

***
Rado bih se okrenuo radu,
ali niko posao ne nudi,
došlo vreme da svi nešto kradu,
a pošten se tome samo diči.


Marian Avramescu

Marian Avramescu - ROMANIA

Yaşar Fırat

Yaşar Fırat - TURKEY


LAVORI NA ŠALTERU | Nataša Orozović

Obično izbegavam odgovor na pitanje gde radim. Mnogi to umeju da zloupotrebe, jer kad kažete autobuska stanica... asocijacija je mnogo.

Ali, nije bitno. Sad, na ovih četrdeset stepeni u hladu, među koferima i znojavim licima putnika, među zvukovima motora autobusa i povika konduktera skrila se i jedna priča.

Službenici na šalterima imali su indentične košulje, suknje ili pantalone boje plavog mastila, a povrh svega dame su nosile kao kakvu zlatnu ogrlicu svilenu maramu satkanu od jesenjeg lišća.

Šalteri su svi bili otvoreni, a redovi različiti. Najviše je bilo putnika ispred «morskih šaltera». I to je bilo normalno, jer leto je, godišnji odmori su u toku. Staklo koje je delilo potencijalnog putnika i službenika već je počelo da menja oblik od sunčevih zraka, a znoj sa čela bio je znak raspoznavanja radnika, koji se nisu makli sa stolice od ranih jutarnjih časova. Utom se pojavio nasmejani šef, noseći sa sobom neki paket i počeo da vadi iz njega lepe, meke peškire.

- Šta je to? - povikaše radnici.

- Pa da vam olakšamo radnu atmosferu - reče puniji dasa iz sveg glasa.

I poče da deli peškire, ljubazno ih postavljajući svima iza vrata. Devojkama bi digao već dobro skvašen «konjski rep», ušuškao belu traku, a s momcima je već bilo lakše.

- Mi moramo da vodimo računa o vama. Treba da izdržite do večeras, a ako bude gužve, ostaćete i duže. Zato smo vam pripremili iznenađenje.

Pravo letnje rashlađenje.

Utom se pojavi momak sa gomilom plastičnih lavora, a ubrzo za njim i «vodonoša» sa crevom za polivanje bašte.

- Izujte se i noge u lavor! Svi do jednog!

Zabezeknute žene gledale su se, ne znajući šta da kažu, a muškarci jedva dočekaše priliku da naprave «bolju atmosferu» na šalteru:

Lavori se napuniše, peškiri se okvasiše, a putnici?

Umirali su od smeha.

- Možemo li da vas slikamo? A intervju za «Novosti»?

Pa su onda počeli da zaviruju iza stakla, ne verujući da svi drže noge u lavoru. Praćakanje je uskoro bilo najinteresantniji sport, a na lice službenika vratio se osmeh.

Posle izvesnog vremena ugradili su i tuš kabine u blizini šaltera, tako da su se na pauzi radnici mogli i istuširati.

A danas, nema lavora, a nema ni osmeha. Eto šta je učinila klima!

• Pravimo od Srbije mračnu komoru,
da svet ne bi razvio pogrešnu sliku o nama.

• Kakvi su to origami majstori!
Uz pomoć glasačkog listića naprave od naroda budalu.

• Danas mladi žive navrat-nanos!
Roditeljima su na vratu, a na nos se drogiraju.

• Šta bleneš u prazno?
Gledaj malo u svoj tanjir.

• Kriminalci su pritegnuti.
Policija moli za komotnije uniforme.

Srđan Dinčić

VAŠAR | Veselin Dželetović Pavlov

Posvećeno SABLJI sa vašara


Opet je vašar stigo u naš grad
tezge i šatre baš na istom polju
čini mi se da je moderniji sad
ili je reklamu im’o mnogo bolju.

Džeparoši došli u velikom broju
neki kupci s njima, iz istog su sela
žandari se rastrčali k’o u ljutom boju
za čas posla apsana popunjena cela.

Među njima nedužnih, omladine dosta,
al’ ko im je kriv kad na vašar idu
pustiće ih brzo, logika je prosta,
čim objasne šta su - imali u vidu.

Kafanska pevaljka zaglavi sa njima
pevala je nekom ratnom veteranu,
malo više njihala svojim kukovima
odala se time, kažu kriminalu.

I predsednik opštine, do juče bio,
zamalo da završi u ćeliji hladnoj,
kažu da je pored bagre prolazio
kada su ih čekali u zasedi gadnoj.

Al’ na našu sreću - vašaru je kraj
i kao i obično, a uvek nas čudi,
ostane nam redovno - kada prođe sjaj
izgažena zemlja, prevareni ljudi.

• Što kuha Amerika i Rusija
za cijeli svijet je neukusno!

• Tačno je da odijelo ne čini čovjeka -
vidio sam da i nekim majmunima savršeno stoji.

• Ovi nas iz Evrope farbaju -
ni teletu više nisu šarena vrata!

• Neka grabe, to je džabe -
sve će proći i vrag će po svoje doći.

• Usred trke vratio sam se na početnu poziciju -
saznao sam da nas ciljaju.

• Sigurno ne bi bili pod svojom sretnom zvijezdom
da su znali da je padalica.

• Sa jakim snagama sigurnosti narod je sve nesigurniji - kičmu mu lome.

Abdurahman Halilović Ahil

Mića Miloradović

Mića Miloradović - SERBIA

O RADOJU DOMANOVIĆU

[Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]


Naša klasična realistička pripovetka geografski je obuhvatila samo deo Srbije. Sva tri njena osnivača potiču iz Zapadne Srbije, koja je i do tada dala najveći broj pisaca. Njihovi neposredni nastavljači, Svetolik Ranković i Radoje Domanović, oba rodom iz centralne oblasti, Šumadije, proširili su dotadašnje granice realizma, ne toliko geografski koliko načinom viđenja i prikazivanja stvarnosti. I jedan i drugi pokušali su negovati seosku pripovetku, ali s mnogo manje uspeha od svojih prethodnika. Njihov pravi domen jest drugi: Rankovićev u psihološkom romanu, Domanovićev u satiričnoj pripoveci. Okrenuti više savremenosti nego prošlosti – onome što je nastajalo, a ne onom što je nestajalo – oni su pružili mračnu, pesimističku viziju stvarnosti, koja stoji nasuprot vedrini i optimizmu prvih realista.

[...] Radoje Domanović (1873-1908) pripada suprotnoj, humorističko-satiričnoj tradiciji srpskog realizma, čiji je začetnik Glišić. Književni rad započeo je pripovetkama iz seoskog života u kojima se, kao i kod njegovih prethodnika, oseća oštra polarizacija između idealizacije i kritičkog razobličavanja, ali bez njihove snage i svežine. Najbolji deo njegova rada, satirične pripovetke, nastale su u nekoliko poslednjih i najcrnjih godina obrenovićevskog apsolutizma, između 1898. i 1903. Sin seoskog učitelja opozicionara, odgojen u duhu narodne poezije i Gorskog vijenca, kasnije kao profesor gimnazije zbog političkih uverenja proganjan, premeštan i otpuštan s posla, Domanović je, uz vatreno slobodoljublje, nosio ogorčenu mržnju na sve vidove tiranije, koja je nadahnula njegove najbolje političke satire. Posle pada apsolutizma (1903), nezadovoljan što se u zemlji tako malo izmenilo, razočaran u vlastitu stranku, odajući se sve više neurednu boemskom životu, on je pokušao da i u novim prilikama nastavi rad na političkoj satiri (izdavao je političko-satirični list "Stradija"), ali bez pređašnjeg uspeha. Umro je usamljen, ogorčen, siromašan, u 35. godini života.

Domanović je pisao humorističko-satirične pripovetke, u kojima sve što se zbiva ostaje u granicama realno mogućeg (Pozorište u palanci, Glasam za slepca, Ne razumem i dr.), humorističko-satirične pripovetke s elementima groteskne fantastike (Marko Kraljević po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), ali je najveći uspeh postigao u žanru alegorijsko-satirične priče, koju i uvodi u srpsku književnost (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija i dr.). Satirična vizija stvarnosti obično je uokvirena pričom o imaginarnom putovanju. Pisac, odnosno njegov zamenik u pripoveci, narator, putuje po svetu, na javi ili u snu, i stiže u nekakvu daleku, nepoznatu zemlju, koja se razlikuje od svega što je pre i posle toga video. Sve što se u njoj događa drukčije je od normalnog i prirodnog. Ljudi dobijaju ordene i priznanja za stvari zbog kojih se ide u zatvor, ministri se interesuju svačim, samo ne onim zašto su zaduženi, poslanici, koje postavlja ministar policije, uče ono što im je zadato da kažu u skupštini kao đaci lekcije (Stradija). Najveća građanska vrlina jeste ropska poniznost pred predstavnicima vlasti. Građani se ponose što ih jašu kmetovi i panduri, s radošću prihvataju odredbu vlasti da se svakom udari žig na čelo kako bi se razlikovali od stranaca, čin žigosanja pretvara se u veliku svečanost, manifestaciju nacionalnih osećanja (Danga). Školskim vaspitanjem i posebnim merama vlasti građani se odvraćaju od svake opasnosti, svakog rizika, svakog smelog poduhvata. Oni žive mirnim dremljivim životom, bez ambicija i strasti, bez vrlina i poroka, u kojem je aktivna jedino mržnja prema onom ko hoće nešto više da postigne, da se uzdigne iznad proseka (Ukidanje strasti, Mrtvo more). U tim satirama Domanović gotovo nikad ne prikriva svoje prave namere. Ironičnim primedbama o "miloj nam i napaćenoj majci Srbiji" i drugim aluzijama, naročito u uvodnim delovima pripovetke, on nam jasno daje na znanje šta se krije iza čudnovate zemlje o kojoj govori, što doprinosi aktuelnosti i ubojitosti satirične žaoke ali isto tako ponekad narušava alegoričnost priče i smanjuje univerzalnost njenog značenja. Pun sklad između satire i alegorije te posebnog i opšteg značenja postignut je u Vođi, najboljoj Domanovićevoj satiri, uzbudljivoj priči o kolektivnoj opsednutosti vođom. Čvrste unutarnje arhitektonike, ona se i formalno razlikuje od drugih njegovih satira, gde imamo mozaičku kompoziciju, ređanje više ili manje nezavisnih tematskih celina unutar okvirne priče.

VOĐA | Radoje Domanović

- Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

- Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

- Je li b-l-i-z-u? - ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

- Braćo! - otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. - Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

- Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

- Stanite, braćo, kuda ćete? - i opet će onaj prvi govornik. - Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

- Braćo! - istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. - Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

- Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.

- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.

- Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:

- To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i - misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:

- Hoću!

- Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?

- Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.

- Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.

- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.

***

Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:

- Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?

A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:

- More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!

- To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! - reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.

- Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.

- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! - opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

- Hoćemo li krenuti? - pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:

- Živeo!

Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.

- Šta ćemo? - pitaju.

On ćuti.

- Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.

- Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.

- Pssst, mir, deco!

- Buditeboksnama, što se čini! - krste se neke žene.

- Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.

- Pa šta je sad opet? - viču oni pozadi.

- Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vođu.

- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.

- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vođu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.

- A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.

- Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:

- Braćo! - poče on. - Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...

- Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunđa ljutito ona žena.

- A jaoj, noga! - prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

- Jest, izgubićeš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?

- Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! - čuše se glasovi sa sviju strana.

- Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.

- Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođa je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:

- Samo ćuti i misli!

- Mudar čovek!

- Gle, kakvo je njemu čelo!

- I namršten jednako.

- Ozbiljan!

- Kuražan je, vidi se po njemu.

- Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.

***

Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

- Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.

- To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.

- Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!

***

Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.

Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.

***

Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:

- Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.

- Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.

- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.

- Ne mogu da pogledam!...

- Zašto?!

- Slep sam!

Nastade tajac.

- Jesi li u putu vid izgubio?

- Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

- Kuda ćemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.

- Ne znamo!

Franja Straka

Franja Straka - SERBIA

STO GODINA OD SMRTI RADOJA DOMANOVIĆA

Sedamnaestog avgusta 1908, tačno pre sto godina, umro je srpski pisac Radoje Domanović, veliki satiričar, koji je oštro i duhovito prikazivao vlast za koju je smatrao da je karakterišu korupcija i nasilje, lažno rodoljublje i servilno građanstvo.

 

Posle završetka Velike škole u Beogradu bio je nastavnik u Vranju, Pirotu i Leskovcu, a iz službe je otpušten kao protivnik režima Obrenovića. Od 1905. do smrti bio je šef korektora Državne štamparije u Beogradu. Uređivao je satirični list "Stradija". Počeo je idiličnim pripovetkama iz seoskog života, ali je ubrzo počeo da piše satiru, stvorivši dela univerzalne vrednosti. Najznačajnija Domanovićeva dela su satirične pripovetke "Stradija", "Vođa", "Danga", "Mrtvo more", i "Kraljević Marko po drugi put među Srbima".

 

Beogradski aforističarski krug organizovaće u oktobru „Satira fest“ koji će biti u znaku stogodišnjice smrti Radoja Domanovića, najvećeg srpskog satiričara.

 

www.cotric.com